Подлога Wavit уместо џанарике
Србија има највише шљивика у Европи. Према подацима за 2017. годину заузимали су око 72.569 хектара. Исте године убрали смо просечно око 5,70 тона по хектару, а петогодишњи просек производње од близу пола милиона тона доводи нас на друго место на нашем континенту.
Ове бројке можда могу да задовоље лаика, али нико ко иоле познаје вишевековну традицију и изванредне агроеколошке услове нашег шљиварства, не може њима бити задовољан. Поготово ако имамо у виду честа одступања од свега што савремена струка и наука сматрају добром праксом и интензивном производњом, па доживљавамо и велике осцилације и у производњи, и у квалитету шљиве, због зимских и пролећних мразева и алтернативне родности.
Тренд раста уз велике осцилације
Поређења ради, рецимо да је 2006. године извезено око 16,5 хиљада тона свеже шљиве и зарађено око 4,4 милиона долара, док је суве шљиве извезено око 1,4 хиљаде тона, тачније 1.388.505 килограма и зарађено око 2.963.122 долара. Већ 2010. године извезли смо 22,4 хиљаде тона свеже шљиве за око 14,7 милиона долара и око 4,2 хиљаде тона суве шљиве за 8,8 милиона долара. Десет година касније, 2021. године, рецимо, извезли смо око 23,9 хиљада тона свеже шљиве у вредности од око 14,4 милиона долара, као и око 5,5 хиљада тона суве шљиве у вредности од око 15,4 милиона долара.
Од 2000. године наовамо, најмања производња била нам је 2002. године – 195,7 хиљада тона, а највећа 2013. године – 606,6 хиљада тона. Доста високу производњу имали смо у 2020. години – 582,5 хиљада тона, а у 2022. години око 488,6 хиљада тона. У последњих пет година просек производње шљиве је 496,6 хиљада тона.
Скокови и падови се настављају. У производњи шљиве бележимо велике осцилације, а главни фактори који утичу на то јесу појава зимских и пролећних мразева и алтернативна родност.
Шта предлажем произвођачима?
Замена екстензивне производње интензивном
Оно што треба урадити у наредном периоду јесте замена екстензивне производње интензивном. Уместо подлоге џанарике, треба увести подлогу Wavit/Wei-Wа, клон сорте Wangenheim. То је средње бујна подлога, одлично се укорењава, не формира изданке, има одличан афинитет са сортама шљиве и сортама кајсије. Сорте, окалемљене на овој подлози, рано пророде, дају редовне и високе приносе, са добром крупноћом плода и ранијим зрењем од неколико дана у односу на сејанац џанарике.
Растојање које се користи у последње време ако је подлога џанарика најчешће је 5×4 метра, док се на подлози Wavit сорте шљива могу садити на 4×2 метра, а на кржљавој подлози Torinel 4×1,5 метара. Уколико би се прешло на ову вегетативну подлогу, уз коришћење наводњавања и фертииригације, производња у Србији би се могла повећати најмање за 50 одсто на истој површини. На пример, производња по хектару је могућа и до 60 тона. Поред тога, лакша је резидба и берба плодова.
Уколико се у засаду шљиве користе тресачи, онда треба ићи са генеративном подлогом и растојањем 5×4 метра. Код шљиве један тресач обере дневно око 700 стабала, где се једним тресачем убере око 50.400 кг на дан. То је по раднику 2.571 килограм, док један радник – ручни берач може да убере око 300 до 500 кг шљиве на дан. Додајмо да један тресач опслужује 6 радника.
Предлог мера
- Коришћење сертификованог садног материјала с превременим гранчицама на вегетативним подлогама.
- Увођење нових сорти и подлога-сорти Toptaste, Haganta, Topend Plus -ARTEVOS, подлога Wavit/Wei-Wa, Docera 6, прва подлога резистентна на вирус шарке.
- Увођење интегралног и органског концепта производње.
- Стандардизовање технологије производње суве шљиве, прилагођене захтевима страног тржишта.
- Стандардизовање технологије производње ракије.
- Производња џема и пекмеза.
- Промоција производа – основни предуслов за маркетинг јесте квалитет.
Улога пожегаче у историји шљиварства
На питање да ли можемо боље, одговор је свакако потврдан. Можемо и морамо, јер је то наша велика и неискоришћена развојна и извозна шанса. Рећи ћу и како, али ћу пре тога да подсетим на светле примере из историје српског шљиварства, зато што се из таквих осврта увек може и штошта научити.
Систематски напори за унапређење културе шљиве у Србији почињу средином XIX века. До седамдесетих година XIX века шљива је је коришћена првенствено за производњу ракије, а потом сува шљива пожегача постаје наш значајан производ. Из Србије је 1867. године извезено 4.200 тона суве шљиве, у вредности од 84.000 дуката. Пожегача се тада користила и као стоно воће, и за производњу пекмеза. У периоду од 1881. до 1900. године просечан извоз суве шљиве из Кнежевине Србије износио је 26.200 тона годишње, а рекордна је била 1887. година са 41.296 тона.
Почетком XX века шљива је била врло значајна за привреду Србије и Босне. С ових подручја извезено је 108.000 тона суве шљиве 1904. године, 85.000 тона 1908. године. Закони о унапређењу воћарства у Србији, донети крајем XIX и почетком XX века, подстакли су развој шљиварства.
Период између два светска рата карактерисала су два различита раздобља. Преломна је била 1929. година. Прво раздобље је доба просперитета пожегаче, повећања броја стабала и обима производње. Тако је 1926. године производња у тадашњој Југославији омогућила извоз од 12.000 тона свеже и 47.000 тона суве шљиве. Велики род пожегаче 1928. године, оштра зима те исте и наредне године и јак напад шљивине штитасте ваши од 1925. до 1929. године проузроковали су масовно сушење стабала пожегаче.
Пише: Професор др Зоран Кесеровић
