Некада се у безмало свакој сеоској башти могла видети биљка чији су се жути, богати цветићи кочоперили на летњем сунцу. Иако је била скрајнута у ћошак, никада није остајала непримећена. Реч је о кантариону (Hypericum perforatum), вишегодишњој зељастој биљци из породице Hypericaceae. Може да порасте у висину до 70 цм, а за земљиште се држи солидно развијеним кореном, из којег израста стабло које се при врху грана.
Пише: Светлана Мујановић
Лековити су цветови и листови. Стабљике су тврде с црвенкастим примесама и немају лековита својства. Листови су овални, јајолики, немају петељку, дуги су два – три центиметра, а када се подигну према светлости, изгледају пегави. Пеге потичу од малих депоа етеричног уља и смола, и од црнкастих тачкица, које су уљане жлезде. Жути цветови су на врху стабљике и са доње стране имају црне тачке.
Од етеричних уља до аминокиселина
Кантарион расте и у природи као самоникла лековита биљка и обично се може пронаћи по сувим брежуљцима, на сунчаним ливадама, пустом и необрађеном земљишту, рубовима шума, али се и гаји по баштама. Цвета од маја до септембра. За лек се, у време цветања, скупљају само цветови и листови.
У сваком крају он има своје, одомаћено, народно име. Познат је као госпина трава, богородичина трава, госпин цвет, горац, страшно зеље, кантаријон, госпино зеље, ивање зеље, пљускавица, шењанжевка, жутеница, горач, овника, крвавац, горчац, жута метлица, жути кантарион, жућеница, засеклива трева, засекница, звекац, звончац, марина ручица, женска кантарија , смакнеж, смицаљка, тантур, трава од издати, трава од посјека, трава од посеке.
Свеједно како га где зову, у народу се од давнина ценио и употребљавао.
У њему има етеричних уља око 0,2 %. танина око 10 %, флавоноида (рутина, кверцетина), смола и хиперицина – кантарионове црвене боје која је његова карактеристика. Садржи и горка једињења, етарско уље, беланчевине, пектин, аминокиселине (ГАБА) и флороглуцинске деривате (хиперфорин).
За убоје и ране, против реуме, кашља, астме
Лековити надземни део биљке, херба, или цвет с листовима, осушен се употребљава за припрему чаја, док се од свежих цветова, који мрвљењем пуштају црвени сок, припрема уљани екстракт. На првом месту користи се за негу и заштиту коже у козметици и медицини (масаже, сува кожа, рагаде, љускава кожа, заштита од зрачења и сунчања, приштеви, акне, чиреви, опекотине). Служи и за обраду рана које крваре, хематома, лечење повређених мишића, отока од удараца, уганућа и ишчашења, многобројних реуматских обољења као што су запаљенски реуматизам, дегенеративни реуматизам – артрозе кукова, колена, рамена, метаболички реуматизам, гихт, код болних рамена и крста – лумбаго. Користи се за лечење слузавости плућа, грчева у стомаку и желуцу, згрушавања крви, болести бубрега, јетре, слезине и мокраћне бешике. Нарочито се препоручује код неконтролисаног мокрења. Помешан са другим лековитим биљкама, одлично је средство за лечење застарелог кашља и астме.
