Деда Јово Мијатовић уредно је бележио записе са суђења, рачунајући да ће једини прави судија – време – показати ко је био у праву. На суђењу у Горажду 1957, када је тужилац тражио казну затвора у трајању од три године јер је „подривао здравствени систем Социјалистичке Републике БиХ“, у образложењу је стајало да је између осталог био друштвено опасан јер је угрожавао радни народ који је због узимања његових лекова и чајева, „губио хиљаде радних дана када је обнова земље била најважнији задатак“.
Схватајући да је ђаво однео шалу и да нико од адвоката неће да га брани онако како је он мислио, најчувенији балкански травар отказао је услуге адвоката и одлучио да се сам брани. Своју одбрану изнео је пред судијом који се тресао од страха јер је суд у Горажду опколило неколико хиљада људи који су тражили да народни лекар буде пуштен на слободу, што је до тада било незабележено у Титовој Југославији. Пред препуном салом суда у ком су морали бити отворени прозори да би народ слушао суђење, деда Јово је, према записима др Милана Солдатовића, у своју одбрану између осталог рекао:
– Први писани споменици о употреби природних лековитих сировина за лечење налазе се на Далеком истоку, нарочито у Јужној Азији и северноисточној Африци. Кинези, друже судија, имају прве писане споменике о употреби трава за лечење још од пре 2.500 година. Тада је написан Пент-Сао, класично медицинско дело у коме су две књиге посвећене искључиво биљним лековима. У ведама, индуским светим књигама, спомињу се многи биљни лекови. У старом Египту обилато су се користиле биљне дроге за лечење – попут бунике, жалфије, мајорана, бршљена, шафрана, полена, линцуре и осталих. У време Грка и Римљана лековито биље било је најскупље на пијацама јер се користило за спремање лекова. И ви мени сада хоћете, друже судија, да забраните да то кажем народу и да ме ућуткате тако што ћете ме стрпати у затвор. Ви можете мени и навући невољу, али овај народ ће се лечити на своју вољу и нема те силе којом ћете му забранити да се лечи онако како он мисли да је најбоље. Ви можете да мислите да су ти наши млади фармацеути измислили медицину, али овај народ што се окупио испред улаза, већином је рођен почетком овог века и добро се сећа да се и тада народ лечио и преживљавао, иако по Босни није било нити једне апотеке, већ само продавница биља…
Док је деда Јово ово говорио народ је напољу толико негодовао да је претило да провали у суд и направи до тада невиђен скандал и срамоту за младу југословенску комунистичку државу. Највиши функционери БиХ били су под узбуном, јер нису ни сањали да тако нешто може да се догоди у Босни. У брзини је пронађено соломонско решење да се деда Јово осуди условно јер нико није имао решење како да се растера више од пет хиљада људи који су опколили Горажде.
Својим чајевима за крвни притисак Јово Мијатовић је својевремено дигао и Тита па је, према провереним информацијама Драгоша Симовића, „највећи син наших народа и народности“ био обавештен шта се заправо догађа у Горажду и вероватно је и сам сугерисао највишим босанским функционерима шта да се ради. Посебно је интересантно да се скоро идентична ситуација догодила и у Општинском суду у Рогатици само годину дана касније, када је народ поново одбранио свог доктора коме је једино веровао. А, травар са Романије наставио је да га лечи…
Лековитим травама Јово Мијатовић није сметао само фармацеутској индустрији, већ увелико и козметичкој индустрији која је била у пуном замаху шездесетих година. Професор Миајло Протић, који је приредио књигу рецепата најчувенијег балканског травара, написао је да је козметичка индустрија барем једнако крива за вишегодишњи боравак деда Јове по босанским затворима, јер да је у то време његов, на пример, рецепт против перути могао да дође до широког броја потрошача, бројни шампони против перути који су се појавили почетком седамдесетих година прошлог века, остали би на рафовима парфимерија и продавница широм бивше Југославије. Један од ових рецепата испробао је и аутор текста који може потврдити да су разни специјални шампони бледа сенка деда Јовиног умећа у скидању најдосадније и најупорније пошати с рамена и ревера.
Јово Мијатовић постао је практично највећи медијски проблем не само Босне, већ и читаве бивше Југославије. Његова суђења била су својеврсни спектакл, пошто је народ успевао да сазна где се одржавају и масовно одлазио да му пружи подршку. Зато је, према сведочењу његових тамничара, према њему примењивана „прекршајна стратегија“. Другим речима, на суђењима је осуђиван на условне казне и пуштан кући да би се народ разишао, а онда је хапшен за разне ситне прекршаје који су му активирали условну казну.
Тако је остајао у затвору и склањан из свога села Загајаца, док га је народ стрпљиво чекао, а поштари доносили хиљаде писама из читаве земље. Међутим, временом је постао народни јунак, поштован и хваљен и ван граница земље, што му је донело и светску славу јер се текст о чудотворцу са Балкана појавио у многим најутицајнијим светским листовима, па чак и у „Тајму“, одакле је за њега сазнао и амерички председник Никсон. Он је од Јове тражио помоћ за своју ћерку, више верујући њему него најутицајнијој америчкој породици Рокфелер која је власник и Центра за истраживања рака и тамошњих фармацеутских фабрика.
Тако је новинар који је писао о деда Јови цитирао и српске народне песме попут оне „Краљевић Марко и вила“, у којима се јасно види да је главни лек јунака наше историје било лековито биље. Посебно је било „опасно“ што су те песме у то време мирисале на српски национализам, и то опет у „Тајму“ чији се први број прославио сликом партизана на насловној страни који држи подигнута три прста у центру Београда као традиционални српски поздрав и који је од тада био трн у оку југословенских комуниста јер је, по њиховом мишљењу, пропагирао српски национализам. А текст о деда Јови је почињао стиховима:
“Зашто вило, да те Бог убије ,
Зашт’ устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећес наносити главе…”
Из читавог текста провејава да је јунак Јово Мијатовић. А да народ поручује власти да се неће наносити главе ако му не дозволи да биљем лечи људе. Тако је деда Јово постао велика главобоља комуниста и морало се наћи хитно решење.
У заједнички оквир:
Први рецепт за висок крвни притисак
Направити мешавину од следећих врста трава: семе овса (зоби) 5 грама, корен пирике 5 грама, смрекове бобе (истуцане) 10 г. Ову мешавину ставити у суд и насути литар воде. Све кувати док не уври четвртина течности, тако да у суду остане око 750 грама. Овај чај процедити и пити најмање 40 дана.
Други рецепт за висок крвни притисак
У суд ставити 10 грама каранфилића и насути 250 грама воде. Оставити све да одстоји 24 сата. На сат пре јела пити две супене кашике ове течности.
Трећи рецепт за висок крвни притисак
У суд ставити 10 грама иструганих морских орашчића, додати две супене кашике меда и 250 грама воде, па све размутити. Пре сваког јела попити по две супене кашике ове мешавине.
Без обзира на то који се рецепт користио, деда Јова је за хипертензију препоручивао да се пре сваког јела поједу бар два чена белог лука.
А.П.
Добро јутро број 569 – Септембар 2019.
