Tugobrani iz „čudosobe“ Nezaposlene učiteljice
U jednoj „čudosobi“ u Beogradu učiteljica Aleksandra Vidanović, Čačanka na „prinudnom radu“ u prestonici, mašta svoje najlepše snove. Iz njene maštaonice izlaze najkreativniji kišobrani, stvoreni od želja i uspomena, stvoreni od života. Oslikani su u trenutku kad je odlučila da se bori za svoju porodicu, pošto nema stalno zaposlenje. To je onaj čas kada je rešila da ne očajava, već da pronađe način da zaradi. Zato ona svoje kišobrane zove tugobrani. Oni teraju oblake, sklanjaju tugu a uz njih kiša postaje nešto lepo. I njoj i mnogima koji ih kupuju.
– Ja sam Čačanka na prinudnom radu u Beogradu. Naravno, šalim se za prinudni rad. Sve ono čime se bavim iziskuje maštu. Po zanimanju sam učiteljica i nastavnik engleskog jezika za prvi ciklus obrazovanja. Rad sa decom mlađeg školskog uzrasta je dosadan i vama i deci, ako niste maštoviti. Kada zajedno sa učenicima izmaštate nešto, znanja koja se steknu u tom procesu su mnogo trajnija. Zato se trudim da časove učinim što zanimljivijim. Potvrda da je mašta na časovima poželjna potvrđena je osvajanjem nagrada za primere dobre nastavničke prakse – objašnjava nagrađivana učiteljica bez stalnog zaposlenja, koja prednost daje talentu, dečijoj duši, umetnosti. I sama iz umetničke porodice, od malena je nešto bojila, pravila i seckala.
Drugačiji i prepoznatljivi
Misli da se čovek rađa sa talentom koji je potrebno negovati i razvijati. Isti slučaj je i sa maštom. Ako negujete dete i njegovu dušu, ako ga puštate da mašta i odrasta u zdravoj porodici, ona se ne izgubi, već naprotiv, postaje izraženija. Tako je i sa Aleksandrom. Majka je uvek podržavala njena interesovanja, jer i ona kao frizer radi nešto kreativno. Otac je potekao iz porodice umetnika, tako da je talenat koji su i sestra, i ona nasledile – očekivan. Od malena je nešto bojila, pravila i seckala, a to i danas radi. Iako je to radila i volela od malena, povod za sadašnje izmaštavanje nije bio baš tako lep.
– Maštovita sam bila oduvek, ali je maštovitost čekala trenutak da proradi na ovaj način. Okidač i nije toliko lep. Pošto nemam stalno zaposlenje rešila sam da ne očajavam. I dalje čekam da se kockice slože i dođe moje vreme. Odlučila sam da se borim za svoju porodicu i obezbedim i najmanju količinu novca kada nisam radno angažovana u školi. Zato ja svoje kišobrane zovem tugobrani, oni teraju oblake, a uz njih kiša postaje nešto lepo. Suprug koji je vatrogasac, najveća mi je podrška i oslonac, a sinovi, Đorđe i Kosta najveća inspiracija i pokretači.
Baš ta podrška je, uz puno istraživanja i kreativnosti, dovela do prepoznatljivosti njenih radova. Zato ih žele podjednako i muškarci i žene, i stari i mladi.
– Materijali koje niko ne koristi su izazov. Upravo je poenta kreativnosti da budete drugačiji i prepoznatljivi. Na žalost, kreativci često posegnu za kopiranjem tuđih radova. U redu je kod drugoga pronaći inspiraciju, ali smatram da svemu treba dati lični pečat. Ne sumnjam da će se pojaviti još neko ko će poželeti da oslikava kišobrane, ali i to je u redu. Za sada sam, koliko znam, jedina u Srbiji. Da bih se odlučila za oslikavanje kišobrana bilo je potrebno mnogo istraživanja. U svetu postoje ljudi koji to već godinama rade i koji stvaraju čuda, pogotovo u Rusiji.
Ko želi da nauči, nađe način da ukrade zanat – taj zanat učila je polako. Od satova, preko slika, majica, saksija sve do kišobrana, korak po korak, boju po boju u svojoj „čudosobi“ stvara ono što usrećuje druge.
Posebne boje i birani motivi
U maštaonici, svašta nastaje. Pre kišobrana, njeni motivi su bili na satovima, slikama, majicama, saksijama i minijaturama… Veliki deo njih je prodavala na humanitarnim licitacijama za lečenje dece i odraslih. I dalje je tamo aktivan član, jer nema lepšeg osećaja od saznanja da ste deo nečije šanse za izlečenje i nečije sreće kada uspete. U njenoj „čudosobi“, u stvari kuhinji, nastaje ono što druge usrećuje, a da bi nekoga usrećila i oslikala njegove želje, potrebne su posebne, kvalitetne boje, dostupne i kod nas, ali i prilično skupe.
– Za rad koristim posebne boje, lakove i flomastere, u zavisnosti od podloge na kojoj radim – kaže.
– Na žalost, nisu jeftine, pa nije lako ni započeti ovakav posao. U proseku samo jedna boja od 25ml je oko 400 dinara, a vi ih za rad morate imati najmanje deset. Moram priznati da sam dugo tražila one prave. Bilo je tu i razlivanja boja, upropašćenih radova, ali to je proces koji se mora proći. Svaki neuspeh je velika škola i vodi vas ka uspehu, ako ga prihvatite na pravi način. Sada sam našla prave boje za oslikavanje kišobrana i ne menjam ih. Srbija je u poslednje vreme dosta toga učinila dostupnim. Naravno da je potrebno dobro istražiti tržište i povezati se sa pravim ljudima. Materijali jesu dostupni, ali samo u ograničenom broju radnji, koje nekada nije lako pronaći. Najteže je bilo pronaći kvalitetne kišobrane, jer koja je poenta naslikati nešto što neće dugo trajati. Još uvek nisam našla kvalitetne dečje kišobrane (teško se nalaze jednobojni) i one koji staju u torbu – ako je i teško doći do kvalitetnog kišobrana nije teško odabrati motiv. Motiva je na pretek, mada i tu postoji neka granica da bi se očuvala prepoznatljivost.
Najčešći motiv je „Mali Princ“, ali tu su i motivi sa slika Vinsenta Van Goga, Pabla Pikasa, Gustava Klimpta, Fride Kalo. U principu slika sve, osim portreta i junaka iz crtanih filmova. Za ove prve morate imati mnogo više znanja, a ove druge ne slika, jer se mogu naći odštampani u svim radnjama koje prodaju kišobrane, pa ne vidi svrhu.
– Od kreativnog rada verovatno neko može da živi. Za mene je to trenutno dopuna kućnog budžeta i način štednje, jer kao što sam rekla, ne znam do kada ću imati radno angažovanje i kada ću pronaći sledeću zamenu u školi. Sve što stvorim plasiram na društvenim mrežama, jer živimo u vremenu gde sve zavisi od interneta. Postoje ponude da se moji proizvodi nađu u izlozima nekih radnji, ali o tom po tom. Ne bih volela da sve ovo postane serijska proizvodnja. To znači da će se izgubiti duša koju u stvaranje unosim, a to je ono što najmanje želim – zaključuje Čačanka na „prinudnom radu“ u Beogradu.
Posao sa dušom
– Najteže je raditi na kišobranima, jer radite na površini koja nije ravna i koja se savija pod pritiskom. Tu je prostor za pravljenje grešaka minimalan. Kada jednom nanesete boju, nema povratka. Naravno da sam grešila, pa radila ponovo. Nešto uspem da ispravim, ali neke greške se ne daju ispraviti. Nema pravila koliko dugo ću oslikavati neki kišobran. Nekada to bude dva sata, a nekad i dva dana. Inspiracije mi ne manjka, ali mi često fali vremena. To znači da radim uveče i noću, jer jedino tada mogu da budem kreativac, a do tada sam majka, supruga i učiteljica – objašnjava Aleksandra Videnović kojoj je ovo ipak samo dopunski posao, posao sa dušom koju ne bi volela da izgubi u serijskoj proizvodnji.
Delić nečije sreće
Kišobrani, saksije i majice su nešto što ljudi najviše traže. Često žele isti kišobran koji je već napravila, ali kada im objasni da nikada ne može biti 100% isti, i kod njih proradi mašta, pa zajedno osmisle neki poseban. – Ima i onih koji vam ispričaju priču koja stoji iza slike na kišobranu i onda maštate zajedno. Tako sam izmaštala jedno iznenađenje za godišnjicu braka. Na tom kišobranu je bilo osam slika gradova sveta koji su ovom bračnom paru važni. Na kraju sam na paketu napisala „cirada za automobil“, kako supruga ne bi otvorila paket dok suprug ne stigne sa posla. Takva iznenađenja vam ostaju urezana u pamćenje. Uvek uživam kada ispunim želje, kada na kišobranu ispišem poruku koja je lične prirode. Onda znate da ste postali deo nečije sreće, bar na trenutak – priča Aleksandra.
Piše: Zorica Dragojević
