Насловна ТЕМЕ ПЧЕЛАРСТВО Код нас хоби, у свету индустрија и професија

Код нас хоби, у свету индустрија и професија

973

Професионални пчелар Јовица Петровић из села Јаребице код Лознице пчелари већ 25 година. Неколико година радио је на пчелињацима на Новом Зеланду и у Немачкој и стечена знања и искуства је пренео у своје пчелињаке.

– Супруга Борка и ја пчеларимо са 500 кошница. Радимо комерцијални узгој матица за тржиште, али и производимо мед. Од 2016. до 2022. године био сам у иностранству, две године на Новом Зеланду и три године у Немачкој радећи на великим комерцијалним пчелињацима. Они имају тотално другачији приступ пчеларству, није као код нас. На Новом Зеланду се почиње са хиљаду кошница, а код нас са неколико. Тамо је пчеларство на вишем нивоу него у Србији. Ја покушавам да то искуство које сам стекао тамо примењујем на својим пчелињацима али и да другима пренесем то знање – рекао нам је Јовица Петровић који често држи предавање пчеларима широм Србије.

Производна, помоћна и друштва за производњу матица

Код нас се још увек на пчеларство гледа као на добар хоби, док је у земљама у којима је стицао искуство и нова знања, то индустрија и професија од које живе целе породице.

– На Новом Зеланду сам радио у фирми која је имала 40.000 кошница. Нови Зеланд има познати манука мед који је доста цењен у свету. Тамо постоје само LR кошнице и то је њихов стандард. Тамо сам задужио пчелињак од 2.000 кошница, са једним Мађаром из Сегедина као помоћником. Код куће сам тада имао 250 друштава и нисам знао да ли ја могу да бринем о 2.000 кошница. Међутим, постоји шаблон и систем рада тако да смо имали времена за још хиљаду кошница – наводи Петровић.

Он своју светску пчеларску праксу убрзо наставља у Немачкој, а након три године одлучује да се врати у Србију. Међутим при одласку на Нови Зеланд продао је 200 фарарових кошница. Остало је још 50, јер је супруга могла о толико кошница сама да брине. Након повратка купили су нове кошнице и кренули озбиљније да се баве пчеларством.

– У задње три године смо успели да дигнемо пчелињак на ниво који данас имамо. Сваке године повећавам број, а циљ ми је око 800 кошница. У свом пчелињаку данас користим 90 одсто технике рада из Немачке. Пчелињак сам поделио у три групе. Постоје производна друштва, помоћна друштва и пчелињак који стриктно служи за производњу матица. Производна друштва су она која пуштамо у медобрање, помоћни пчелињак је ту да помогне ако има зимских губитака. Ове зиме није их било. Пчелињак за производњу матица је направљен од фарарових кошница – објаснио нам је Петровић.

Више малих пчелињака, уместо једног великог

На Новом Зеланду 2.000 кошница о којима је Петровић бринуо, биле су распоређене на 97 локација.

– То су били мали пчелињаци од 5 до 6 палета. Такође се у Немачкој срећем са малим пчелињацима, али тамо је било 10 палета са 40 кошница. На Новом Зеланду су ми рекли да је то тако зато што је лакши рад и мања вероватноћа од грабежи. У Немачкој пак су рекли да у рано пролеће пчела није способна да лети далеко. Не може бити идентичан пролећни развој када ви имате на једном месту 40 кошница или 200 кошница. Та количина полена у природи не може бити иста ако је користи 40 или 200 кошница – објаснио нам је Петровић.

Он је у Србији прихватио тај концепт са малим пчелињацима.

– Имам по 10 палета као што је то било у Немачкој али и из разлога што камион товари 30 палета или 120 кошница. Ја тренутно поседујем 11 пчелињака, десет је идентичних са по 10 палета, а једанаести се налази на кућном плацу и он је мало већи, има 140 кошница. Ту држим друштва која су за производњу матица – каже Јовица.

У Немачкој се среће са DB кошницама које немају 10, него шест оквира и преградну даску која се у току сезоне шета по кошници.

Сируп у боци уместо погаче

– При првом отварању кошница, негде половином јануара, пчелиње друштво се ограничи преградном даском на онај број оквира који поседује. У зависности од јачине пчелињака број оквира може варирати од пчелињака до пчелињака. Углавном је то неки просек четири до пет оквира, а некад и шест. Иза преградне даске ће остати три до четири оквира са храном. Ако метеоролози најављују топло време оквири се одмакну од преградне даске, ако и даље буде хладније време иду уз преградну даску. Ако се одмакне од преградне даске пчела брзо преноси мед који се налази на оквирима иза преградне даске у зону плодишта, а када су уз преградну даску то траје мало дуже – објаснио је Петровић и додао да он пчелари са LR кошницама и након више година испробавања закључио да му је довољно 7 оквира.

Још нешто што је Јовица видео на Новом Зеланду и применио на својим пчелињацима јесте да је погаче избацио из употребе:

– Тамо смо пчеле хранили сирупом, на јутарњим температурама око 2 до 3 степена у плусу. Погача ми је заправо четвртаста флашица од пола литре, јер већа не може да стане. Сируп радим у размери 1:1.

Да би се пчелињак држао под контролом, каже такође наш пчелар с међународним искуством, кошнице треба обилазити на седам дана, нарочито у активном делу сезоне од априла до септембра. Оно што је још битно је контролисање рама грађевњака, јер је он, кажу у Немачкој, огледало пчелиње заједнице.

Игром случаја Јовица Петровић упознао је пчелара из Немачке и прешао да тамо настави посао.

– У Немачкој се срећем с другим типом кошнице – каже за „Добро јутро“. – То су DB кошнице америчког стандарда, са незнатним променама у мерама у односу на наше кошнице у Србији. Мала је разлика у димензијама, али тамо срећем тотално другачији систем рада, што је за мене била новина. Немци стриктно воде рачуна о генетици и матицама. Ми смо поседовали око 20 различитих линија матица. За сваку линију је постојала посебна књига и тачно се знало од које линије је потекла матица 10 до 15 година уназад.

На Новом Зеланду је, истиче Петровић, видео нешто што му се свидело али је питање да ли у Србији то може да заживи:

– Тамо се користе LR кошнице које они називају стандардним, али је занимљиво да у било којој пчеларској радњи на Новом Зеланду можете купити наставак, оквир или подњачу, јер је све једнобразно. И ја се трудим да на свим мојим пчелињацима буде једнобразно. Тако се лакше ради.

Пише: Јелена Лукић