Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ Kontroverzne psilocybe zabranjene u mnogim državama

Kontroverzne psilocybe zabranjene u mnogim državama

985

Najpoznatije svojstvo ovog roda gljiva je prisustvo psilocibina i psilocina, halucinogenih jedinjenja na bazi alkaloida. Iako se ova jedinjenja smatraju toksinima, ne postoje zabeleženi smrtni slučajevi, niti oštećenja organa upotrebom tih gljiva. Danas je ova tema veoma kontroverzna i upotreba ovih gljiva je u mnogim državama zabranjena, dok je u nekima dozvoljena. Novija istraživanja ukazuju na to da se jedinjenja iz ovih gljiva mogu koristiti u medicinske svrhe, za lečenje bolesti koje su do sada smatrane neizlečivima.

Piše: Momčilo Daljev

Najstariji poznati slikovni prikaz gljiva nalazi se na praistorijskom arheološkom lokalitetu Selva Paskuala u Španiji, i naučnici veruju da se na ovom pećinskom crtežu nalazi prikaz gljive Psilocybe hispanica. Ovaj mural predstavlja prvi direktan dokaz o mogućoj ritualnoj upotrebi psilocybe gljiva u praistorijskoj Evropi.

Psilocibinski rituali nisu vezani isključivo za evropski kontinent. Pronađeno je mnoštvo arheoloških dokaza koji ukazuju na korišćenje ovih gljiva u ritualne i verske svrhe – od Sahare pa do Srednje Amerike. Klesane su hijeroglifskim pismom drevnog Egipta, iščezle kulture Srednje Amerike za sobom su ostavile kamene figure ljudi i bogova, isklesane u obliku gljiva. Figure se povezuju s kultovima halucinogenih gljiva, a starost im se procenjuje na oko 300 do 100 godine pre nove ere.

Našle su svoje mesto i u hrišćanskoj religiji, što se može videti u obliku rezbarija u crkvi Svetog Mihajla u Nemačkoj i fresci crkve Svetog Martina de Vika u Francuskoj. Pretpostavlja se da je u pitanju prikaz vrste Psylocybe cubensis.

Psilocibinski rituali su se ipak najviše primenjivali u Meksiku i ostatku Mezoamerike, gde su gljive iz tog roda poznate pod nazivom teonanácatl, što se doslovno prevodi kao sveta gljiva.

Širenje hrišćanstva je u velikoj meri potisnulo primenu psilocibinskog rituala i verovalo se da je taj kult u potpunosti izumro, sve dok Robert Gordon Vason i njegova supruga nisu 1955. godine u Meksiku učestvovali u ceremoniji svete gljive pod vođstvom lokalnih šamana. Albert Hofman je kasnije izolovao psilocin i psilocibin i utvrdio da su to aktivne materije gljiva koje se koriste u ceremonijama.

Psilocibinske gljive se u moderna vremena sve više koriste kao rekreativne droge i nalaze se u centru brojnih kontroverzi oko njihove upotrebe.

Zakonske regulative veoma su neodređene i često neusaglašene. U nekim zemljama, poput Brazila, nelegalno je posedovati psilocibin, ali same gljive nisu zabranjene zakonom. U Holandiji su, na primer, plodna tela gljiva zabranjena, ali su sklerocije dozvoljene i nalaze se u redovnom prometu pod imenom „magični tartufi“.

U nekim zemljama su ilegalna plodna tela, ali ne i spore, u drugima su ilegalne osušene gljive, ali ne i sveže. Mnoge države su ih u potpunosti zabranile, dok su u drugim sasvim legalne, negde je dozvoljen uzgoj, ali ne i promet, zabranjeno posedovanje, ali ne i konzumacija. Rasprave o potencijalnim štetnim ili korisnim efektima konzumacije psilocibinskih gljiva tema su oko koje se spore zagovornici obe strane već decenijama.

U Srbiji je potvrđeno nekoliko vrsta iz ovog roda i dajemo njihove osnovne karakteristike.

Psilocybe ili balegarke rod su gljiva u okviru familije Strophariaceae i rasprostranjene su širom planete, mada su najbrojnije u neotropskoj regiji: Brazil i Mezoamerika. Predstavnik roda je vrsta Psilocybe semilanceata.

Osnovne karakteristike roda:

 plodna tela su pretežno sitna (male braon pečurke),

 otisak spora je smeđ do žutosmeđ ili purpurno smeđ,

 šešir je provodnjen,

 halucinogene vrste iz ovog roda poplave na dodir,

 saprotrofne su vrste.

Psilocybe subcoprohila

Šešir joj je obima do 2 cm, zaobljen pa pomalo raširen i često sluzav. Mrke je boje i prilikom starenja bledi u oker tonovima. Ivica šešira prekrivena je strijama. Listići su crnosive boje, svetliji prema ivici. Drška je dužine do 2 cm, zadebljanija prema bazi, smeđe boje i crvenkasta pri vrhu. Meso joj je bez posebnog mirisa i ukusa. Plodonosi u grupama po livadama na životinjskoj balegi. Toksična vrsta.

Psilocybe semilanceata

Šešir joj je obima do 2 cm, kupast, sa sitnim ispupčenjem po sredini, lepljiv je i u nijansama mrke boje. Kako gljiva stari i isušuje se, tako šešir poprima oker boju. Ivica šešira prekrivena je strijama i vremenom postaje plavozelena. Listići su joj u početku sivkasti, pa crno-ljubičasti. Drška je dužine do 12 cm, tanka, vlaknasta, oker boje s plavozelenim i maslinastim tonovima u osnovi. Plodonosi po travnjacima bogatim azotom. Halucinogena je.

Psilocybe serbica

Šešir joj je obima do 2 cm, kupast pa raširen i ispupčen po sredini, provodnjen, u rđastosmeđim nijansama, sušenjem bledi u oker i sivkastim tonovima, prekriven je plavozelenim flekama koje su najviše koncentrisane po sredini. Listići su prislonjeni uz dršku, ali ponekad mogu da pomalo silaze niz nju. Isprva su svetlomrke boje pa, kako gljiva sazreva, postaju crno-ljubičasti. Drška je dužine do 10 cm, beličasta s vlaknastim ostacima univerzalnog vela po njoj u vidu svilenkastih krpica. Meso joj je beličasto, bez osobitog ukusa i mirisa. Plodonosi na bogatom humusnom zemljištu. Halucinogena je vrsta, a u Srbiji je na spisku strogo zaštićenih gljiva.