Текст и фото: Биљана Ненковић
У људској исхрани и народној медицини зеље је познато од давнина. Римској војсци је, како се верује, било спас од жеђи за време војних похода. Римски песник Публије Вергилије Марон говорио је да је зеље обавезно у башти сваког часног и поштеног сељака, а Хорације га је користио за боље варење. Астеци су зеље називали „атлинан“, у преводу – вода му је мајка, јер је ова биљка углавном расла поред потока. У Средњем веку зеље је било још уваженије као намирница и користило се за спремање јела.
Зеље је само једна од многобројних бесплатних, здравих намирница у пролеће. Овај лако доступни дар природе је вишегодишња биљка и припада породици троскота Polygonaceae. Обично зеље обилато расте у нашим крајевима, али и у већем делу Европе. Расте у пределима где преовладава умерена клима и спада у дивље самоникле биљке. Близак је рођак кисељаку, јер имају сличан укус и изглед.
Ова зељаста биљка је уз коприву вековима третирана као храна за сиромашне, иако обилује хранљивим састојцима. Доказано је да зеље позитивно утиче на срце, расположење, имунитет, стварање црвених крвних зрнаца, на изградњу костију и рад мишића. Стари Словени први су открили да зеље могу да киселе, баш као и купус.
У свету данас постоји између 150 и 200 врста зеља. Код нас је познато око 20 врста, а најчешће су баштенско, зеље широких листова и такозвано дивље зеље, које се на ливадама бере у пролеће. Као намирница веома је богато минералима, витаминима, беланчевинама и угљеним хидратима. То га, поред спанаћа и коприве, сврстава у ред најздравијих биљака, које су после зимске и „тешке“ хране право освежење за организам. Зеље не садржи масти, па је погодно за дијете.
