Бели слез вишегодишња је биљка, Његов корен вади се прве или друге године гајења у јесен или следеће године у пролеће. Треће године добија мало у тежини, али губи квалитет, те се препоручује да се гаји само као двогодишња култура. Вади се по сувом времену, али земљиште мора да је умерено влажно.
Најбољи начин вађења је плугом с којег је скинута даска. Плуг поткопава коренове, али их не избацује. Иза њега иде радник и вади их руком. Са њих се одмах одстрањују главе са свим дрвенастим деловима оштрим ножем. Истовремено се одбацују слабе и повређене жиле. Овако припремљен корен пере се у хладној, текућој води. Опран материјал се затим преноси у шупе или радионице где се љушти. Ољуштен корен сече се уздужно, обично на четири дела.
Суши се у термичким сушарама на температурама од 50 до 60 степени. Може да се осуши и природним путем, али онда углавном нема лепу боју, а често се и уплеснави. У складиштима осушене коренове врло често избуше инсекти – кад се потопе у воду, на површину испливају беличасти црвићи. Овакав материјал се уништава, а просторија и амбалажа се подвргавају дезинсекцији. Добро осушен материјал има белу или светложуту боју. Од 4 кг свежих коренова добија се 1 кг сувих. Осушени штапићи касније се секу у коцкице.
Лист се бере два-три пута током године, најбоље пре и за време цветања. Убирају се само једри и здрави листови који нису оштећени. У првој години мора да се поведе рачуна да се не обере више од једне трећине свих листова. У другој години број берби је већи него у првој. Обрани листови се суше у танком слоју на промајном и мрачном месту. Од 6 килограма свежих добија се 1 кг сувих листова. Цветови се беру и прве и друге године гајења. Суше се на сунцу. Од 7–8 кг свежих цветова добија се 1 кг сувих.
Принос је у тесној вези с агротехником која се пружа овом усеву током гајења. На једном хектару потребно је око 70.000 садница, на растојању 50 д` 50 цм, а са њега може да се добије 1.200 до 2.000 кг сувих коренова, 500 до 600 кг листова и око 150 кг цветова. Код нас, поред река сама га вода разноси и сеје. Бољи принос је с лаког, песковитог и растреситог земљишта (речни наноси) ђубреног пепелом и добро прегорелим стајским ђубривом, или са 1.500 кг вештачког, које има 12 делова азота, 16 делова фосфора и 20 делова калијума.
Због велике количине изврсне слузи из корена биљке, користи се за умирење кашља, за облагање слузница (гастритис, чир на желуцу) и смањење иритација. Примењује се у случају бронхитиса, запаљења респираторних органа и упала мокраћних органа. Споља се примењује за испирање носа, нарочито код беба. Као благо слузно средство употребљава се и против дијареје, у виду клистира, облога у случају опекотина и упала, а сируп је популаран лек за сув, надражајни кашаљ. Слуз има и хипогликемијско дејство, а када се примењује споља, смањује затегнутост и повећава влажност коже. Млевењем и просејавањем корена добија се прашак који се употребљава за посипање пилула и за израду разних посластица и лекова.
Исецкан корен држи се око два сата у хладној води (никако у кључалој) и за то време се често меша. На тај начин се екстрахује само слуз, а не и скроб – течност је гушћа, али је мутнија и брзо се поквари. Скроб је баласт, није лек.
Р. Д. Ј.
