Бели слез (Althaea officinalis) је вишегодишња зељаста биљка из породице слезова (Malvaceae). Сматра се да је пореклом из земаља око Каспијског, Црног и источних обала Средоземног мора. Одатле се раширио чак у Аустралију и Америку. У многим земљама западне и средње Европе гаји се због корена, листа и цвета, који се употребљавају у медицини. У Србији га највише има на речним острвима и у ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река.
Нараста до 2 метра. Биљка је обрасла густим, свиластим маљама. Стабло је усправно, једноставно или разгранато, одрвењено при дну. Листови су изразито меки. На горњем дела стабљике су јајасти, а на основи клинасти. На средњем делу су нешто мало крупнији и трокраки, на основи заобљени или срцасти, а на доњем делу стабљике су највећи (до 10 центиметара), петокраки и имају најдужу дршку, скоро као лисна плоча. Рубови су им неједнако зупчасти, зацепљени на три до пет места – имају исто толико прстастих нерава, истакнутих на наличју. Беличастозелене су боје, без мириса и слузастог укуса. Спирално су поређани, а из њихових пазуха при врху стабљике и огранака избијају белоружичасте цвасти, величине до 2 цм. Цвета током целог лета.
У Белгији, Француској и Немачкој све више се употребљава корен од оплемењене гајене биљке, јер је мекши, меснатији, дебљи, једноличнији, није тако жилав и има више слузи од дивљег. Српска фармакопеја прописује употребу корена и листа. У народу се користи и цвет (Flos althaeae). Хемијски састав и употреба слични су као и код листа и корена.
У нашој земљи највише му одговарају услови у Војводини, тј. на речним острвима и у ритовима већих река, као и на влажним ливадама. Бели слез је биљка континенталне и измењено континенталне климе. Нарочито се успешно развија у умерено влажној и топлој клими. Није осетљив на ниске температуре у току зиме. Без оштећења може да поднесе и до 30 Целзијусових степени. Најбоље успева у крајевима где годишње падне више од 600 милиметара воденог талога. Не одговарају му велике надморске висине, а најбоље приносе даје на свежим алувијалним наносима, лаким ритским црницама и свим осталим типовима земљишта која имају повољну физичку структуру. Не треба да се гаји на смоницама и осталим типовима тешких земљишта. На јако богатим земљиштима има рекордне приносе, али се она избегавају, јер се углавном користе за неку ратарску културу. За гајење се обично бирају парцеле које су периодично плављене. Може без оштећења да проведе под водом 20–30 дана – чим се она повуче, наставља нормално да се развија.
На једном месту остаје годину дана, највише две. Не подноси монокултуру, тј. узастопно гајење у дужем временском периоду на једном истом земљишту. Осим што се овако земљиште једнострано исцрпљује, постоји и могућност појаве биљних болести и штеточина које могу да онемогуће даље гајење ове биљке. Плодоред се подешава тако да се на исто земљиште врати тек после 4–5 година. Добри предусеви су окопавине или стрна жита. Важно је да претходна култура остави иза себе чисто и растресито земљиште. Подизање засада је најбоље после ђубрених окопавина. С обзиром на то да он има јак и разгранат корен који дубоко продире у земљу, основни циљ правилне обраде је да се створи дубок и моћан оранични слој у којем ће се биљке неометано развијати. На овај начин, као и обрађивањем земљишта, уништавају се коровске биљке.
Постоји више начина размножавања. Највише се примењују сетва семена на производне парцеле и производња расада у хладним лејама, а затим њихово расађивање на стално место. Размножавање директном сетвом је најбољи и најекономичнији начин. Сеје се крајем новембра и почетком децембра, када више не постоји могућност да семе исклија. Ако се пропусти овај рок, сетва се обавља крајем фебруара.
