Гљиве су населиле све кутке на планети Земљи, а приказују се у широкој лепези облика, боја и мириса, па ни цео животни век није довољан да се то фантастично царство до краја истражи. Заузеле су пешчаре, пустиње и степе, џугле, саване, прерије и тајге. Има их у шумама, крај потока, поред дрвећа, на живим стаблима и пањевима, па чак и у саксијама с цвећем.
Могу бити безбојне, раскошних боја, неке пријатно миришу, док се у присуству других рука приноси носу.
Влакнаста дршка, шешир неправилног облика
-Најлепше гљиве су у роду Lepista. Врсте из овог рода су веома ароматичне, од благо пријатног до нападно одбојног мириса – каже Момчило Даљев, председник Гљиварског друштва „Нови Сад“ и члан комисије Гљиварског савеза Србије за уједначавање назива гљива, те наглашава да међу њима има јестивих и нејестивих, а могу се заменити с веома отровним врстама. Овај род је у оквиру фамилије Tricholomataceae и први пут су га описли 1969. године биолози Howard Bigelow и Alex H. Smith као субгенус (подрод) Clitocyba.
Иако га многи научници још увек не признају, овај род је засебан, а представник врсте је пегава котурница (Lepista panaeolus). Мешају их и с магленкама.
То су меснате гљиве, средње величине, са следећим карактеристикама:
о влакнаста дршка без прстена и остатака делимичног вела,
о шешир неправилног облика, често подвијен или левкаст,
о изразито јак мирис,
о плодоносе у јесен, понекад зими и у пролеће,
о ружичаст до бледољубичаст отисак спора.
Јестиве су и веома издашне, али њихов јак мирис није увек пријатан. Често се јављају у групама и у великом броју. Поједине врсте из овог рода су веома изражених боја, што их чини лепотицама у царству гљива.
Расту у великим вилинским круговима, чиме могу пријатно изненадити све љубитеље гљива.
Перуникина кружолиска као колоњска вода
Пегава котурница – Lepista panaeolus син. Lepista luscina, плодоноси током јесени на ливадама и ивицама шума, често у круговима.
Препознаје се по крупном сивоокер заобљеном и удубљеном шеширићу, концентрично орнаментисаним капљичастим мрким флекама.
Листићи су густи, сивобеж боје, понекад са ружичастим одсјајем. Благо силазе низ дршку и лако се одвајају од меса шешира.
Јестива је, сивкастобелог меса, карактеристичног мириса са снажном нотом на брашно, док је дебела дршка светле сивобеж боје висока око шест центиметара.
Ова гљива се може заменити са појединим из рода Clitocybe које имају капљичасте флеке на шеширу и мирис на брашно, попут изузетно отровне брашњаче, која је без силазних листића.
Lepista densifolia је веома ретка. Расте у касну јесен у мешаним и четинарским шумама. Шеширић јој је беле боје или кремкаст, крупан, испупчен, затим левкасто удубљен.
Месо је беличасто, оштрог мисира на гљиве.
Листићи су веома густи, у почетку бели а касније ружичастокрем боје, силазни. Дршка висока око седам центиметара исте је боје као и листићи и дебља је при основи.
По изгледу ова гљива подсећа на нејестиву, благо токсичну Clitocybe phyllophila, ређих листића.
Перуникина кружолиска (Lepista irina) је јестива, веома крупног (пречника до 15 центиметара), меснатог и заобљеног шеширића, чије ивице дуго остаје подврнуте. Шеширић може бити ружичастоблед, или мрке боје, која временом избледи.
Листићи су густи, беличасти, са сиворужичастим одсјајем. Могу бити одвојени од дршке, али се нађу и примерци са благо силазним листићима. Дршка је висока, чврста, влакнаста, претежно у боји шешира, док је месо беличасто, тамније према основи дршке, слаткастог укуса, снажног мириса на перунику (ирис) или колоњску воду.
Као и остале гљиве из овог рода, плодоноси у јесен, претежно у лишћарским шумама, али се може наћи и у четинарским, у вилинским круговима.
Често се јавља у асоцијацији с буквом.
Модрикача антибиотик замењује
Бледољубичаста котурница (Lepista glaucocana син. Clitocybe glaucocana) плодоноси током јесени у шумама, уз ивице шума или на травнатим површинама. Препознаје се по беличастосивом шеширићу пречника око 12 центиметара, са љубичастим одсјајем, чије ивице дуго остају подвијене. Шеширић је заобљен, касније раширен, испупчен на средини. Месо је беличасто, непријатног мириса. Листићи су густи, бледољубичасте боје, прислоњени уз дршку, и лако се одвајају од шешира.
Дршка је влакнаста, углавном у бојама шешира, у доњем делу дебља, понекад и несразмерно задебљана.
Плавонога, двобојна котурница (Lepista personata син. Clitocybe saeva, Lepista saeva) плодоноси током јесени и пролећа, на ливадама и ивицама шума на земљишту које је богато хумусом.
Ова јестива печурка препознаје се по крупном, веома меснатом и глатком шеширићу сивих и беж нијанси.
Месо је дебело, беличасто, водњикаво, снажног мириса на гљиве.
Висока дршка је влакнаста, препознатљиве плавољубичасте боје, док су листићи дебели, густи, у беж нијансама. Нису силазни. Лако се одвајају од дршке.
Модрикача (Lepista nuda) је печурка која не може а да се не запази. Утисак оставља својим љубичастим меснатим шеширићем који је код младих гљива у почетку звонаст, а касније пљоснат, са заобљеним ивицама. Плодоноси током јесени и у пролеће у четинарским и листопадним шумама. Код нас је има у изобиљу, али и другде у Европи (Русији), Америци… У Француској је позната као pied blu, у Немачкој је називају violete, а у Бугарској је обична модрикача и плавка.
Расте појединачно или у групама и није једина шумска печурка код које се запажа слична обојеност, па је зато треба потражити с искусним сакупљачем. Вреди се потрудити јер је извор бакра, цинка, мангана, који су веома важни за здравље и добро стање човековог организма. Богата је тиамином и рибофлавином, а позната је и по антибактеријским својствима.
Листићи су јој густи, збијени, наслоњени на дршку високу око 10 центиметара.
Пре употребе прокува се, а затим припрема на разне начине.
Може се заменити с јестивим врстама – ливадском модрикачом (Lepista personata) или тамном модрикачом (Lepista sordida), али и са неколико Cortinriusa.
Тамна модрикача (Lepista sordida) слична је модрикачи али је нешто мањег шеширића, танких ивица, светлољубичастих листића зупцима наслоњених на влакнасту дршку високу само неколико центиметара. Месо је благог укуса који подсећа на претходну печурку. Јестива је и плодоноси током јесени у шумама и на запуштеним теренима богатим азотом.
Рицкенијева котурница (Lepista rickenii) плодоноси током јесени по ливадама и пашњацима, а препознаје се по шеширићу пречника до 11 центиметара који може бити тамно сивосмеђ, али и тамне жутосмеђе боје. Код младих примерака је подвијен, па удубљен. Често је изувијан и испуцао по површини, влакнаст.
Месо је сивосмеђе, пријатног мириса и укуса, док су листићи благо силазни и светлији од шеширића.
Дршка је влакнаста, углавном у нијансама листића.
Од веома сличне пегаве котурнице разликује се влакнастим шеширом тамније боје, површином која лако испуца и пријатнијим мирисом.
Увијена грлашица – Paralepista flaccida, Lepista inversa, према најновијој подели не припада роду Lepista. Међутим, због дуготрајне употребе, гљивари је најчешће налазе међу гљивама овог рода. Расте у четинарским и листопадним шумама током јесени, понекад и у јануару, углавном у вилинским круговима.
Препознаје се по црвеносмеђем улегнутом левкастом, глатком и кожастом шеширићу, пречника до 10 центиметара. Ивица шеширића је заобљена, а код старијих примерака ребраста. Листићи су нешто светлији и силазе низ кратку дршку, која је влакнаста и у основи вунасто обложена мицелијом.
Месо је еластично, светло, јаког мириса. Јестива је али слабијег квалитета.
Једна од значајних карактеристика ове гљиве је њена особина да приликом брања (чупања из земље), на дршци повуче одређену количину шумске стеље. Поједини аутори њен синоним inversa сматрају засебном гљивом. Споре су јој, за разлику од осталих Lepista, беле.
Може се заменити са гљивом Clitocybe gibba, која има беле листиће и мирише на бадем.
УКУСНИ ЗАЛОГАЈИ ОД МОДРИКАЧЕ
Модрикача је једна од најквалитетнијих врста рода Lepista. Од ње се после прокувавања могу припремати најразличитија јела. Наш саговорник читаоцима “Јутра” препоручује неколико рецепата:
ИСПРЖЕНА НА ПУТЕРУ
Припрема се од 700 грама гљива, две главице црног лука, 100 грама путера, кашике киселе павлаке, везе першуна, мало мускатног ораха, соли и бибера по укусу. Печурке прокувати неколико минута, охладити и исецкати. У међувремену исецкати лук и пропржити на путеру. Додати гљиве, павлаку, зачине и измешати. Пре сервирања посути ситно сецканим першуновим лишћем.
ДИНСТАНА, НА ОМЛЕТУ
За ово јело потребно је 400 грама уситњених гљива издинстаних на путеру с главицом ситно сецканог црног и ченом белог лука. Посолити и побиберити. Направити омлет од четири јајета и преместити на тањир за послуживање. Одозго ставити припремљене гљиве, посути пармезаном и сцканим першуновим лишћем. Јело је укусно са салатом од парадајза.
ШНИЦЛЕ СА МЛЕВЕНИМ МЕСОМ
Средину кришке хлеба потопити у мало млека. Килограм гљива прокувати, исецкати и издинстати с луком. Додати 200 грама мешаног млевеног меса, оцеђен хлеб, два јајета, соли и бибера по укусу. Од ове смесе правити шницле, уваљати у брашно и јаја и пржити с обе стране. Сервирати топло с прженим кромпирићима и зелном салатом.
ЗАПЕЧЕНИ ШПАГЕТИ
Пола килограма прокуваних сецканих гљива прелити с два децилитра белог вина. Затим их динстати са црним луком. Улити два децилитра воде, посолити, побиберити и кувати десетак минута. Куване шпагете ставити у ватросталну посуду, затим додати гљиве помешане с децилитром киселе павлаке и 100 грама ренданог качкаваља, те кратко запећи у рерни. Послужити с киселим краставчићима или поврћем из туршије.
Д. Радивојац
Добро јутро број 559 – Новембар 2018.
