Poslednjih nekoliko godina se sve više promoviše GMO hrana, koja je prema zagovornicima ovih namirnica, jedino rešenje za glad u svetu. Međutim, naš sagovornik Veljko Milković, profesor istorije i yaljubljenik u prirodu iz Novog Sada, od ranog detinjstva bio je pobornik ideje da drveće može da nam da mnogo više hrane od oranica i njiva. Zato je pokrenuo prjekat „Šume za proizvodnju hrane – zamena za njive“.
On smatra da su šume neiscrpan izvor hrane, jer u njima rastu šumski plodovi, jestive gljive, razno začinsko bilje i – životinje. Ovaj izumitelj, po zanimanju istoričar, ističe da je i pračovek u paleolitu bio skupljač plodova, te da je i nauka dokazala da su tadašnji ljudi bili zdraviji od današnjeg savremenog čoveka, a osim toga nisu bili ni agresivni kao mi danas.
– Da bi preživeo, pra;ovek se hranio žirom i bukvinim žirom, koji je takođe jestiv, a mnogi su to zaboravili. Kao primer volim da navedem svinje koje su se nekada hranile bukvinim žirom, a danas ih prehranjujemo kukuruzom. Da bi se dobio određen prinos kukuruza, treba raskrčiti zemlju, napraviti plodnu oranicu i uložiti novac, a od vremena zavisi kakav će biti prinos. Prinos diktira i tržišnu cenu mesa, koja nije uopšte mala. S druge strane, žir nam je na dohvat ruke – objašnjava Milković.
On kroz ovaj projekat predlaže povratak na raniji način ishrane ljudi i domaćih životinja sa znatno više plodova rodnog drveća koje se jednom posadi, a dugoročno rađa. Naime, reč je o pitomom kestenu, orahu, leski, bademu, kajsiji, hrastu, pa čak i javoru, a uz to i sve drugo drveće sa skromnim prohtevima, koje daje zdrave plodove.
– Ovakvim načinom ishrane bi se donekle povratile nekadašnje šume koje su se nemilice krčile, a sve na štetu životne sredine. Drveće s jestivim plodovima može masovno da se sadi na mestima nepodesnim za poljoprivrednu mehanizaciju, a to su uglavnom obale reka, brdovita kamena područja, gradski park, ostrva… S obzirom na to da uz šume i njive bolje rađaju, pravi je razlog da se oranice ograde rodnim drvećem, kao zaštitnim pojasom od erozije – priča sagovornik.
Kako kaže, pitomi kesten daje i do 200 kilograma plodova po stablu godišnje, a njegov životni vek iznosi preko 500 godina. S druge strane, orah za života daje 4.000 kilograma plodova – sa 1.200 kilograma masti i 200 kilogama proteina, što sa jednake površine ne daje niti jedna kulturna biljka. Slične prinose ostvaruje leska, a svi ovi plodovi, kako Milković ističe, imaju veoma sličan sadržaj i energetsku vrednost kao i žitarice.
Ističe da u ishrani ne bi trebalo preterivati sa visokokaloričnim jezgrima kao što su orah, lešnik, badem , nego jesti najviše deset u toku dana.
– I divlji kesten može da se iskoristi, mada nije za jelo jer je otrovan, ali je takođe veoma koristan jer od njega može da se proizvodi sapun. Kada se kesten isecka i potopi u vodu, iz njega ispare sve otrovne materije, on tada ispusti sapunozoide koji su odlični za pranje ruku, pa čak i peni – navodi Miljković.
Inače, Milković smatra kako ovaj projekat ima višestruku namenu, jer se prostoru između rodnog drveća omogućuje intezivan uzgoj povrća u plastenicima s reflektujućim površinama (sjajna folija ili premaz), što doprinosi bržem rastu i sazrevanju plodova. Leja u plasteniku može biti izdignuta odgovarajućom podlogom. Osim toga i mnogobrojne vrste jestivih gljiva se mogu gajiti između drvoreda, a tu je i šumsko voće, poput divljih jagoda, kupina i malina.
-Takođe smatram da bi u ovom slučaju bilo manje zagađivača zemljišta poput raznih pesticida i herbicida kojima se sada tretiraju biljke – zaključio je Milković.
Foto i tekst: Ljiljana Milovanović
