Последњих неколико година се све више промовише ГМО храна, која је према заговорницима ових намирница, једино решење за глад у свету. Међутим, наш саговорник Вељко Милковић, професор историје и yаљубљеник у природу из Новог Сада, од раног детињства био је поборник идеје да дрвеће може да нам да много више хране од ораница и њива. Зато је покренуо прјекат „Шуме за производњу хране – замена за њиве“.
Он сматра да су шуме неисцрпан извор хране, јер у њима расту шумски плодови, јестиве гљиве, разно зачинско биље и – животиње. Овај изумитељ, по занимању историчар, истиче да је и прачовек у палеолиту био скупљач плодова, те да је и наука доказала да су тадашњи људи били здравији од данашњег савременог човека, а осим тога нису били ни агресивни као ми данас.
– Да би преживео, пра;овек се хранио жиром и буквиним жиром, који је такође јестив, а многи су то заборавили. Као пример волим да наведем свиње које су се некада храниле буквиним жиром, а данас их прехрањујемо кукурузом. Да би се добио одређен принос кукуруза, треба раскрчити земљу, направити плодну ораницу и уложити новац, а од времена зависи какав ће бити принос. Принос диктира и тржишну цену меса, која није уопште мала. С друге стране, жир нам је на дохват руке – објашњава Милковић.
Он кроз овај пројекат предлаже повратак на ранији начин исхране људи и домаћих животиња са знатно више плодова родног дрвећа које се једном посади, а дугорочно рађа. Наиме, реч је о питомом кестену, ораху, лески, бадему, кајсији, храсту, па чак и јавору, а уз то и све друго дрвеће са скромним прохтевима, које даје здраве плодове.
– Оваквим начином исхране би се донекле повратиле некадашње шуме које су се немилице крчиле, а све на штету животне средине. Дрвеће с јестивим плодовима може масовно да се сади на местима неподесним за пољопривредну механизацију, а то су углавном обале река, брдовита камена подручја, градски парк, острва… С обзиром на то да уз шуме и њиве боље рађају, прави је разлог да се оранице ограде родним дрвећем, као заштитним појасом од ерозије – прича саговорник.
Како каже, питоми кестен даје и до 200 килограма плодова по стаблу годишње, а његов животни век износи преко 500 година. С друге стране, орах за живота даје 4.000 килограма плодова – са 1.200 килограма масти и 200 килогама протеина, што са једнаке површине не даје нити једна културна биљка. Сличне приносе остварује леска, а сви ови плодови, како Милковић истиче, имају веома сличан садржај и енергетску вредност као и житарице.
Истиче да у исхрани не би требало претеривати са висококалоричним језгрима као што су орах, лешник, бадем , него јести највише десет у току дана.
– И дивљи кестен може да се искористи, мада није за јело јер је отрован, али је такође веома користан јер од њега може да се производи сапун. Када се кестен исецка и потопи у воду, из њега испаре све отровне материје, он тада испусти сапунозоиде који су одлични за прање руку, па чак и пени – наводи Миљковић.
Иначе, Милковић сматра како овај пројекат има вишеструку намену, јер се простору између родног дрвећа омогућује интезиван узгој поврћа у пластеницима с рефлектујућим површинама (сјајна фолија или премаз), што доприноси бржем расту и сазревању плодова. Леја у пластенику може бити издигнута одговарајућом подлогом. Осим тога и многобројне врсте јестивих гљива се могу гајити између дрвореда, а ту је и шумско воће, попут дивљих јагода, купина и малина.
-Такође сматрам да би у овом случају било мање загађивача земљишта попут разних пестицида и хербицида којима се сада третирају биљке – закључио је Милковић.
Фото и текст: Љиљана Миловановић
