Кеса траје један дан и на крају заврши на депонији, а корпа служи и по неколико деценија. Квалитетне су, еколошке и помало носталгичног, рустичног изгледа, па их купци и због тога воле. Када би неко стручнији порадио на рекламирању, опет бисмо далеко догурали – каже Зоран Антић, корпар из Белушића.
Некада се у продавницу и на пијацу по намирнице ишло с котарицом преко руке и корпари у Србији имали су доста посла. Онда им је пластика помутила рачуне и пруће вредних корпара све чешће је остајало неискоришћено на тавану. У Централној Србији најпознатији крај по корпарству је Левач, у којем већ 250 година опстаје традиција плетења од прућа. Кажу да је некада у околини Рековца било 17 откупних станица које су преузимале производе од прућа, продајући их даље купцима у иностранству.
Деведесетих година прошлог века откупљивачи су се повукли и корпари су морали сами да се сналазе како би опстали у овом тешком уметничко- пољопривредном послу. Јер, корпари у Левчу углавном сами производе пруће за плетење. То је, кажу, посао у коме је мотика неопходна. Иако су им до данас једино остали вашари да зараде који динар, наду им враћа нови тренд да се пластичне кесе избацују из употребе.
Европска унија води рачуна о животној средини, и то је нова шанса за корпаре из околине Рековца.
– У последњих годину-две често ми се јављају купци из Европске уније. Траже наше котарице. Пластичне кесе полако одлазе у историју, и то је шанса, не само за мене, већ за неколико села. Кеса траје један дан и на крају заврши на депонији, а корпа служи и по неколико деценија. Квалитетне су, еколошке и помало носталгичног, рустичног изгледа, па их купци и због тога воле. Када би неко ко је стручнији од мене порадио на рекламирању, опет бисмо далеко догурали – каже Зоран Антић, корпар из Белушића.
Некада се цело село Белушић, у коме је Зоран рођен и одрастао, бавило корпарством. Живело се од тога. Данас је остало свега тридесетак мајстора и они углавном сами организују продају на вашарима и саборским манифестацијама.
У околини Рековца на десетине хектара засађено је прућем, или врбом. Оно је основна сировина у корпарству. Пре умећа плетења корпи, сваки од неколико мајстора-корпара прво је морао да савлада вештину гајења ове биљке. Зато они кажу да корпарство није лак посао и да подразумева стрпљење, јер је од врбе до корпе дуг пут, који траје и до две године. Земљу треба обрадити, засадити врбе, окопавати, косити.
– За резнице се користе штапићи врбе. Побадају се у земљу, а како су природно пуни биљног хормона раста, брзо укорењавају и имају брз прираст. За сађење врбе погодно је влажно земљиште. Збијеност тла утиче на квалитет, јер тврдо земљиште даје тврдо дрво. Таква врба је чвршћа, али се теже плете. Најважније је да поље буде чисто од корова – каже Антић.
Он се од детињства бави корпарством. Гајење врбе блиско му је колико и плетење корпи. Каже да се у овом крају за корпе обично користе американка, култивисана врба црвене боје, али и златица. Обе врсте су цењене.
– Кад врба достигне зрелост, следи кошење, и то у касну јесен, кад опадне лишће. Данас се то ради тракторском косилицом. Некад се ручно секла помоћу косира. Кад се покоси и допреми с њиве, прво се класификује по висини и категорији, везује у снопове и онда је пруће спремно за кување – објашњава Зоран.
А врба се кува у великим казанима или кадама, и то најмање шест сати. За кување једне туре од почетка ложења ватре потребно је око 12 сати. Вода се долива неколико пута. Након кувања пруће се хлади, а онда следи тежак физички рад.
– За љушћење коре с прућа потребна је снага. Ко колико може да узме у руке, толики сноп ставља у машину која скида кору с прутова. Потом пруће иде на сушење. Нису потребни никакви посебни услови, осим да се не излажу сунцу. Суво пруће спремно је за плетење након што га око сат времена потопите у хладу воду. То му привремено враћа еластичност, како бисте лакше радили. Тек тада на сцену ступа умеће плетења корпи, а потом следи лакирање и сушење – објашњава наш саговорник.
Зоран своје производе продаје на вашарима и саборима, а један део одлази цвећарима, којима је то важан реквизит у аранжирању. Корпарством се бави од детињства. Научио је занат од деде и оца. Данас с лакоћом израђује предмете за уређење и украшавање ентеријера, породичних и пословних објеката, за партерно уређење дворишта, намештај за собе, предсобља, терасе и дворишта.
– Потребно је стрпљења и много труда да од снопа прућа направите предмет који има употребну вредност. Заложим ватру у пећи, па целе зиме полако уплићем пруће. Најомиљеније су ми котарице, јер ме подсећају на детињство. У томе се носио ручак радницима на њиву. Идиличне слике које данас виђате како из котарице ваде храну и стављају на ћебе испод неког дрвета на ливади, некада су биле реалност и свакодневница. Свако од нас носи успомену на неки мирис из корпе – сира, парадајиза, печеног пилета или свеже испеченог хлеба – сећа се са сетом Зоран Антић.
Поклон ЈАТ-овим путницима
Корпарство у Левчу представља један од најстаријих заната, очуван до данашњих дана. Почетак корпарства везује се за крај XIX века и за подручје данашњих села Драгово, Течић, Белушић и Вукмановац. У селу Драгово до пред крај 80-их година прошлог века више од стотину породица бавило се израдом корпи од врбовог прућа.
Данас је овај занат готово изумро, изузев у селима Белушић и Течић, где још увек постоје домаћинства и регистроване предузетничке радње за израду предмета од врбовог прућа. Поједине занатлије из Белушића средином 80-их година прошлог века извозиле су готове производе у Немачку, 90-их и у Словенију, а њихове котарице могле су се видети и у ЈАТ-овим авионима, где су дељене као поклон путницима.
Главна улица – корпарска
Момчило Сретеновић, директор Туристичке организације Рековца каже је ове јесени формиран ЛАГ – Левач (Локална акциона група) који би требало да помогне опстанку овом старом занату. Осмишљеним пројектом конкурисаће код европских фондова за новац, како би очували корпарство.
– Неке земље успеле су да корпарство заштите, стављајући га на Унескову листу светске баштине. Корпарство у Левчу обитава већ 250 година. У бившој Југославији били смо највећи произвођачи предмета од прућа. Идеја је да једно од два села у коме је овај занат опстао буде посвећено корпарству, да главна улица буде уређена у том стилу и да у једном објекту буде и изложбени и продајни простор за корпаре. Мислимо да би тако на најлакши начин цео свет могао да сазна за наше вредне људе. Рачунамо и на то да су уметнички занати на цени и да се у свету све више вреднује ручни и уникатни рад, а корпарство то јесте – каже Сретеновић.
Добро јутро број 572 – Децембар 2019
