Добар избор врсте, облика, боје, висине или густине живе ограде представља сложени подухват за аматере, али и за праве професионалце. – Украс врта, заклон од нежељених погледа, заштита од прашине, јаког ветра, буке, јаког сунца
Живе ограде, живи зидови или зелене ограде, издвојени су као посебна категорија хортикултурног зеленила. Њихова подела на функционалне, еколошке или естетске свакако није случајна, а добар одабир врсте, облика, боје, висине или густине живе ограде представља сложени подухват за аматере, али и за праве професионалце.
– Лепа и однегована жива ограда представља декоративни елемент сваког врта – каже Јелена Шевар, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре, из расадника „Шевар“ у Петроварадину – и може одвојити простор за уживање и заклонити га од нежељених погледа, заштитити од прашине, јаког ветра, смањити буку, направити хлад…
Најчешће се формирају од четинара или украсног жбуња, а основна подела је на ЛИСТОПАДНЕ и ЗИМЗЕЛЕНЕ.
Право време је у септембру
Без обзира да ли су више или ниже живе ограде, мора се водити рачуна о њиховој резидби. Само редовно орезивање ствара густу крошњу, јаке гране и форму која не дозвољава полегање под тежином снежног покривача. Орезивање живих ограда основни је предуслов за добијање густог и квалитетног живог зида. Нередовним резањем постају ретке, провидне, некомпактне и деформисане. Не могу да издрже снег, ветар и када се једном запусте, прилично их је тешко поново довести у идеално стање.
Наравно, постоје и живе ограде од четинарских врста којима је потребно једно орезивање, и то углавном у јесен (најчешће код високих форми, тј. високих зидова). Међутим, од листопадних жбунова може се направити прецизна и естетски дотерана зелена ограда орезивањем кад захлади. Најпогодније време за ову меру је током септембра. Треба водити рачуна да се јесења резидба не изводи када прети опасност од мраза.
Приликом орезивања треба водити рачуна да ограда буде широка око 60 центиметара, док висина зависи од жеље одгајивача, власника врта. У почетку, док су биљке младе, орезивање се изводи ручним маказама за живу ограду, а касније се могу користити и моторне. Треба водити рачуна да се моторне маказе не примењују на широколисним живим оградама попут ловорвишње, Фотиније, божиковине и сличних, јер може доћи до оштећења листова.
Прва резидба у другој години
Прво орезивање четинарске живе ограде изводи се у другој години после садње. Оне се не орезују као шибље. Код њих се не дирају главне гране, већ би требал оскраћивати бочне које нарушавају леп изглед биљке. Када главна грана достигне жељену висину, треба јој одсећи врх.
Зимзелене живе ограде (од шибља) испуњавају своју функцију током целе године. Најчешће се саде следеће врсте: ловорвишња, махонија, пироканта, фотинија, шимшир, божиковина…
Најлепше листопадне ниске живе ограде високе до 150 центиметара су: форзицја, спиреа, лигуструм, хибискус, граб, берберис…
Ако у врту одговарају ниже живе ограде, до 1,5 метара, ту су:црвени берберис „atropurpurea nana“, жута потентила, плави кариоптерис, лаванда, лоницера итд.
Зимзелене живе ограде од четинара које се код нас најчешће саде су разни варијетети туја, тиса (Тaxusbaccata), варијетети чемпреса и пачемпреса…
Д.Радивојац
