Piše: Prof. Dejan Kreculj
Posle bagremove paše na većini pčelinjaka nastupa zatišje sve do početka cvetanja suncokreta. Ovaj period blagog vremena, a i ne samo taj, pored uobičajenih radova, šteta je ne iskoristiti za ubiranje polena, kako za rezervu namenjenog pčelama, tako i za tržište. Petostruka cena u odnosu na cenu meda, ali sve veća tražnja, razlozi su više da se na svakom pčelinjaku i sakupljanje polenovog praha uvrsti u obavezne radove.
To je veoma jednostavan i lak posao, a i sami hvatači nisu složene konstrukcije. Izrađuju se kao unutrašnji ili spoljašnji, i postavljaju se na leto košnice. Najčešće su od drveta, s plastičnim umetkom s rupicama kroz koje se pčele prilkom ulaska provlače i pri tome gube tovare praha sa zadnjih nožica. Loptice polena propadaju kroz mrežicu u posudu u obliku fioke, odakle se polen vadi i odnosi na sušenje.
Hvatač polena – sletna staza za pčele
Spoljašnji hvatač polena je lako napraviti. Za to nije potrebna velika umešnost, jer se umeci s rupicama mogu jeftino nabaviti gotovi, a ostali delovi ne zahtevaju posebnu preciznost izrade. S obzirom na to da su u upotrebi različiti modeli košnica nastavljača, biće prikazana samo konstrukcija, a stvarne dimenzije treba prilagoditi merama košnice.
Bočne stranice „kućice” osnova su čitavog hvatača. Na njima se nalaze i dve letvice (A) za pričvršćivanje na košnicu. Debljina im je onolika koliko je visina od dna podnjače do donje ivice plodišta, tj. oko 20mm. S ovim dodatkom hvatač se lako montira i skida, blago podižući nožem telo plodišta. Između stranica je telo hvatača. To su letvice na kojima su dve žičane mreže okaca, veličine 3×3 milimetra, kroz koje sakupljena polenova zrna propadaju u posudu u obliku fioke (B). I ona je napravljena od dve stranice spojene dvema letvicama, od drvenog rama, na koji je učvršćena mrežica „komarnika” u obliku vrećice. Ovakva konstrukcija omogućena je velikom gornjom poletaljkom koja dobro štiti polen u spremištu od eventualne kiše. Zamrežena fioka može se jednostavno osmatrati, pošto je dovoljno sagnuti se ispred košnice pa videti koliko ima polena i da li ga treba vaditi. Osim toga, ako je košnica dovoljno podignuta od zemlje, sušenje polena počinje već u samom hvataču, jer vazduh slobodno prolazi ispod palete s košnicama. Relativno velike dimenzije spremišta – hvatač je širok skoro koliko i košnica – omogućavaju da sakupljeni polen pada po velikoj površini u tankom sloju. Time smo oslobođeni svakodnevnog pražnjenja, što može da bude velika obaveza, a za toplih dana tu otpočinje sušenje.
Za razliku od uobičajenih hvatača, ovakva konstrukcija predviđa pokretnu gornju poletaljku (C). Prilikom postavljanja na košnicu hvatač ima samo manju, donju poletaljku za izlaz pčela. Pčele, kada izlazeći odlaze s nje, pa se tu i vraćaju, ne primećujući neku promenu na košnici. Posle kratkog vremena može se slobodno postaviti velika, gornja poletaljka. Kako je i ona iste boje, a po dimenzijama je čak i veća od prave poletaljke košnice, pčele bez problema masovno „ateriraju” na novu sletnu stazu, ne primećujući razliku.
Posle sakupljanja – sušenje
Kod spoljašnjih hvatača polena veoma je izražen problem narušavanja orijentacije pčela. Zato i hvatače treba bojiti u celosti bojom kojom su obojene košnice – najčešće je to bela. Na taj način smanjeno je “zbunjivanje” izletnica po povratku, kada na svojoj košnici, umesto leta nađu neko nepoznato telo, naročito ako je ono sa sjajnim krovom od štamparske folije. Hvatač treba da je širine koliko je široka poletaljka košnice, kako ne bi bilo potrebno bilo kakvo zatvaranje sa strane.
Sakupljanje polena obavlja se samo kada za to postoje meteorološki uslovi, po lepom vremenu. Tada je moguće i lako, jednostavno i kvalitetno sušenje. Za sušenje većih količina koriste se različite sprave, ali ga je najlakše osušiti korišćenjem same košnice.
U tu svrhu ispod njenog poklopca postavljaju se po dve uobičajene ventilacione mreže, napravljene od rama letvica 20X20 milimetera, s razapetom plastičnom mrežom, “komarnikom”, na koje se razastire polen radi sušenja. Mreže čine “sendvič”, tako da mu onemogućavaju pristup, a vazduh kroz košnicu cirkuliše veoma brzo i, što je najvažnije, polen se prirodno osuši, bez opasnosti da se ošteti neki od dragocenih sastojaka i time naruši kvalitet.
