Пише: Андријана Глишић
Док многи напуштају села у жељи да обезбеде егзистенцију и бољи живот у урбаним срединама, они су одлучили да престоницу замене селом. Дамир и Јелена Тоља пре пет година из Београда су се упутили 30 км даље у Бељину, како би својој породици омогућили здравију, мирнију и лепшу свакодневицу уз развој новог посла – пластеничке производње.
– Имамо четворо деце и пре свега смо желели да имају одрастање без стреса, а да ми можемо да покренемо сопствени бизнис. Одлучили смо се за пластеничку производњу. Подигли смо два пластеника, данас поврће сами узгајамо на површини од 15 ари, али имамо и кооперанте који производе све по нашим принципима и под нашом контролом, те је укупно под повртарским културама цео један хектар – наводи Дамир Тоља.
Парадајз, паприке, краставац, тиквице, као и готово све врсте сезонског воћа користе за даљу прераду, а недавно су направили и сопствену пушницу, те су асортиман производа проширили и димљеним месом.
– Од парадајза правимо кувани парадајз. То нам је производ број један. Неколико хиљада литара припремимо на годишњем нивоу, а ове планирамо да достигнемо 10.000. Не одузима нам много времена, није захтеван, имамо и пасирку која може да испасира пола тоне на сат, тако да, уз добру организацију, у току једног дана можемо да скувамо 700 до 800 литара – објашњава Дамир.
Најтеже је, каже, направити ајвар, управо због дугог процеса који захтева печење, затим љуштење, цеђење, као и млевење паприке. Али, све успевају захваљујући деци, рођацима, неколицини сталних радника и великом броју сезонаца који притичу у помоћ у летњим месецима. А од сезонског воћа припремају џемове и сирупе.
– Имамо боровницу у суседном селу код једног кооперанта, ту нам је и јагода, затим купина, шљива, јабука, крушка. Све то прерађујемо и даље продајемо – каже Дамир.
Како би на што више начина искористили плодове које производе, покренули су и припрему куваних јела по домаћим традиционалним рецептима. Тако су се, између осталих, на њиховом менију нашли свадбарски купус, гулаш, ћуфте, ћуретина с млинцима, телетина под сачем, а све се кува и пече у земљаним посудама, како би се добио аутентичан укус.
– Све то достављамо широм Београда, у Обреновац, Панчево, Нови Сад. Велика је заинтересованост за тим јер су људи жељни домаће кухиње, а због брзог живота, сталног посла и недовољно времена, не могу да постигну да сами то припреме. Зато смо ми ту, те нас често зову и „Рођаци са села“, јер имају осећај да, овако, заиста имају некога на селу – објашњава Дамир.
Тиме су успели да заокруже цео ланац производње, од примарне до готових производа и пруже тржишту и свеже и прерађене и готове – што је био и првобитни циљ.
А како би село представили на што лепши начин, пре неколико месеци покренули су низ радионица које организују управо у свом дворишту.
Направили смо летњиковац иза куће, ту нам долазе купци, имамо организоване ручкове и вечере, дружења и радионице посвећене свим генерацијама. Једна од најзанимљивијих је грнчарска, где су деца на старинском точку, који се ножно покреће, правила разноразне посуде и фигурице – додаје наш саговорник.
И све то је на само 30 километара од главног града. Пет година касније њих двоје нису се покајали због своје одлуке, а како би још младих људи уверили да је живот на селу здравији, а да такође отвара многе пословне могућности, наставиће да кроз бројне активности приближавају село граду.
