Први засади малине засновани по методама органске производње регистровани су у Србији 1999. године. Нема прецизних података колико површина они данас заузимају, али се процењује да се годишње из Србије извезе 1.500 тона органске малине, што чини до 2 процента укупне производње. То је довољно да закључимо да интерес за ову производњу постоји, па и да се позабавимо тржиштем и захтевима купаца.
На светском тржишту расте потражња за свежом малином, али се истовремено тражи максимална здравствена безбедност ове производње у свим фазама. Да би се одржао квалитет и спречила појава патогених гљивица, свеже убрани плодови све чешће се пакују у тзв. МАП паковања, полиетиленске посуде у кесама које су напуњене угљен-диоксидом. Безбедност хране се односи на опасности које потичу из саме хране у тренутку потрошње, конзумирања, уношења од стране потрошача. Опасност може настати од примарне производње, преко прераде, складиштења, транспорта, све до продавница за продају или објеката за пружање услуга.
Као одговор на захтеве тржишта, велетрговине су поставиле свој захтев према фармерима, захтевајући програме са независном инспекцијом која ће гарантовати да је воће и поврће гајено, брано, паковано и транспортовано у складу са добром пољопривредном праксом. Један од тих захтева односи се на време и начин бербе плодова.
Зрели, здрави, цели и униформно обојени плодови беру се сваког другог дана, а у повољним условима сваког дана. Малина се не бере између 12 и 15 часова, и то због високе температуре, јер у моменту бербе плодови морају бити потпуно суви. Берачи морају бити упознати са строгим правилима хигијене: чисте руке и одећа, заштићена коса… Плодови се слажу у чисте гајбе и одвозе возилом у хладњачу. У Србији доминира смрзнута малина, па се у том смислу плодови прво хладе на 0 до 2 Целзијусова степена, а након тога дубоко смрзавају на -35 до -40 °Ц. Иначе, плодови се чувају на -18 до -20 степени.
Време бербе зависи и од намене плодова: они намењени потрошњи у свежем стању и замрзавању беру се дан-два пре пуне зрелости, док се плодови малине намењени за производњу сокова, концентрата и џемова беру у пуној зрелости. Притом се обавља и класирање плодова. Најбоље је да најпре прва група берача бере квалитетне плодове (крупне, чврсте, здраве и неоштећене) за потрошњу у свежем стању и замрзавање, а затим друга група накнадно у посебну амбалажу обере и преостале плодове.
Стајњак, компост и зеленишно ђубрење
Брига о здравом плоду почиње знатно пре бербе. Кључни предуслов за остваривање основног принципа органске пољопривреде “храни земљиште да би хранио биљке” је повећање садржаја органске материје у земљишту! Прелазни период (период конверзије) треба максимално искористити да се применом стајњака, компоста, зеленишним ђубрењем и другим мерама повећа садржај органске материје у земљишту.
Као редовна мера повећања садржаја органске материје и одржавања плодности препоручује се уношење око 20 тона стајњака по хектару сваке године, уз поштовање ограничења о максималном уносу од 170 кг чистог азота по хектару годишње. Да би се испоштовала наведена правила потребно је обавити анализу земљишта и количине прилагодити потребама сваке конкретне парцеле. Да би се на једном хектару вредност хумуса повећала за 1 одсто потребно је око 200 тона згорелог стајњака.
Стајњак је најбоље применити после бербе, крајем новембра и од децембра до почетка фебруара. Не растура се по целој површини малињака, него само у пантљикама дуж редова малине, широким 1 до 1,2 метра, после чега се уноси у земљиште окопавањем или култивирањем. Треба да је добро згорео, без семена коровских биљака. Може се користити живински, овчији и говеђи стајњак – прва два у количини од 15 т/ха, а говеђи 20 т/ха, ако се растура сваке године, а ако се примењују сваке друге – онда се ове количине дуплирају.
Компост (природно разложена органска материја) се може применити у количини која не би требала да пређе 25 т/ха/години. Постоје позитивна искуства са гајењем малине применом 60 литара компоста по дужном метру шпалира. У таквим условима биљке се добро развијају и показују знатну отпорност према свим патогенима, а посебно према проузроковачима болести корена, трулежи и увелости.
Повећање садржаја органске материје у земљишту и побољшање његове структуре постижу се и зеленишним ђубрењем. Овај поступак подразумева да се зељасте биљке сеју, гаје до фазе цветања, а после тога заоравају. Биљке се гаје као предусев, међукултура и накнадни усев. Као предусев гаје се јари јечам и обична грахорица, лупина. У јесен, као накнадна култура сеју се: уљана репица, смеша маљаве грахорице, љуља и детелине, смеша маљаве грахорице и озимог јечма. Као међукултура (заједно са малином у току пролећа и лета у међуредном простору) гаје се фацелија, сточни грашак… Зелена биљна маса у периоду цветања се тарупира или коси ротационом косом и заорава. Биљке везују ваздушни азот захваљујући квржичним бактеријама на корену и на тај начин повећавају садржај овог хранива у земљишту.
Чиста изворска вода за заливање
У сушним периодима малина се мора наводњавати. Она има плитак коренов систем, и за своје потребе захтева много влаге, нарочито од почетка до краја бербе, те је зато треба наводњавати у више наврата. Пошто у подручјима гајења влаге углавном има све до краја маја, у сушнијим годинама прво наводњавање треба обавити непосредно пред зрење, а друго у току пуног зрења, са по 30 до 35 литара по квадратном метру. У врло сушним годинама (као нпр. 2007) мора се наводњавати и чешће, по потреби, не само до краја бербе, већ и даље током августа. Најбољи начин наводњавања је систем кап по кап, који штеди воду и равномерно је дистрибуира око биљке.
Квалитет воде за заливање чине њен физички, хемијски и биолошки састав. Песак и честице земље нису штетни, али су непожељни јер могу оштетити систем за заливање. У води не сме бити остатака нафте, растворених соли у високој концентрацији. Зато је потребно пре заливања спровести хемијску анализу воде и обављати је сваке треће године.
Биолошки садржај воде је неопходно утврдити пре свега на присуство бактерија које могу угрозити здравствену безбедност плодова (Salmonella spp. и Escherihia coli). Наведене штетне бактерије могу се појавити ако се користи загађена вода за заливање. Због тога за заливање треба употребити чисту изворску воду.
Није свака земља за малину
Хигијена бербе, паковања, складиштења, квалитетна органска прихрана и чиста вода за заливање битни су, али не и једини услови за добар органски малињак. Правилан избор земљишта за садњу је веома значајан јер малина ствара снажан, али плитак коренов систем и велики број изданака. Најбољи избор су гајњаче, делувијална земљишта, речни наноси (алувијуми), као и смеђа слабо кисела земљишта. Треба избегавати плитка, тешка, збијена, забарена и глиновита, кречна и сува, као и она са високим нивоом подземних вода, јер на њима малина слабо расте, дајући мали број слабих изданака. Земљиште не сме садржати штетне нематоде. Погодна су средње тешка до лака земљишта, пропустљива, са садржајем органске материје преко 3 одсто. Она са добром дренажом су пожељан услов јер на збијеним долази до забаривања, што погодује развоју неких болести као што је трулеж корена. Збијена такође имају и лошу структуру која ремети микробиолошку активност, што доводи до слабијег усвајања хранива. Стога је, за добру процену земљишта, потребно у зимском периоду или у рано пролеће ископати профил од бар 40 центиметара. Додавање органске материје и гајење на уздигнутим редовима доприноси превазилажењу проблема везаних за тешка земљишта.
У подручјима поред река, депресијама, ниске зимске температуре, уз струјање хладног и сувог ваздуха, могу довести до оштећења изданака малине, која се понекад погрешно тумаче као последица напада проузроковача болести. Одсуство кретања пупољака на изданку (цео изданак, део изданка, поједини пупољци) је типичан симптом уз промене боје оштећеног дела изданка. Изданци који имају мањи пресек (танки) и они који су нападнути болестима посебно су осетљиви на оштећења од зимских мразева. Потребне су превентивне мере неге и заштите ради спречавања појаве болести изданака, а засаде ваља подизати на локацији на којој је мања вероватноћа појаве ниских зимских температура и мразева. Пре зимског периода ваља изабрати изданке средње развијености и бујности, одстранити танке, као и бујне, јер су због пуцања коре осетљивији на напад малинине муве галице.
Обрада земљишта у малињаку изводи се првенствено ради његовог одржавања у растреситом стању, уништавања корова и уношења хранива у зону кореновог система, што доприноси бољој исхрани малине, очувању влаге и аерацији земљишта. Међуредна обрада се обавља тањирачама или ротофрезама, а у реду ручно, окопавањем и плевљењем. Употребу фрезе треба свести на минимум, јер прекомерна збија оранични слој земљишта. Такође је битно да обрада буде плитка, посебно када се обрађује зона непосредно око редова малине, јер чак и вибрација земљишта може оштетити корен малине чији је главни део у дубини до 30 центиметара.
Приликом извођења обраде треба водити рачуна да земљиште остане равно, јер се тако најбоље сакупљају и чувају резерве влаге у земљишту, а коренов систем малине равномерно и најбоље развија.
„Виламет“ доминантна сорта
За заснивање засада малине користи се садни материјал који је произведен методама органске производње. У току производње садница у растилима у заштити од проузроковача болести и штеточина могу се користити само средства која су дозвољена у органској пољопривреди. У периоду до 2005. године малина је размножавана углавном садним материјалом који је добијан из производних засада. Упркос чињеницама да су тако ширени добри клонови чије су позитивне особине препознате и да је цена оваквих садница била ниска, овакав начин неконтролисаног умножавања довео је до ширења неких врло деструктивних болести као што је трулеж корена малине, што је довело да сушења многих засада.
Сорта „виламет“ доминира у структури сортимента малине у Србији (више од 90 одсто). Последњих година, гајење сорте „микер“ је у порасту, али су досадашња искуства показала предност „виламета” у органској производњи. Ради осавремењивања сортимента, Институт за воћарство у Чачку, као и неколико приватних компанија, интродуковали су неколико нових сорти: „тјуламен“ и селекцију К 81-6 из Канаде; „херитејџ“ и „латам“ из САД; „полку“, „полану“, „покусу“ и „порану росу“ из Пољске; „октавиу“ из Енглеске. У поступку је интродукција и других перспективних сорти које би због своје адаптибилности и отпорности биле погодне за органску производњу. Према подацима страних аутора, погодне сорте за органску производњу су и „титан“, „кохо“, „херитејџ“ и „кивиголд“.
„Виламет“ је бујна сорта и ствара велики број усправних изданака са средње дугим и еластичним родним гранчицама, које се ретко ломе под теретом рода или дејством јачег ветра. Сазрева средње рано, просечно крајем прве декаде јуна. Зрење почиње крајем прве декаде јуна а завршава се половином јула. Период сазревања плодова траје доста дуго, просечно 30 дана. Толерантна је према економски најштетнијим вирусима, а умерено је осетљива према пламењачи пупољака и родних ластара малине (Didimella applanata). Плод је средње крупан до крупан, просечне масе око 4 грама, заобљенокупаст, тамноцрвене боје, чврст, слатконакисео, ароматичан и укусан. Лако се бере и добро подноси транспорт. Плодови су погодни за свежу употребу и разне видове прераде и веома погодни за дубоко смрзавање. Презрели плодови служе за добијање одличног сока и као бојадисер. “Виламет” је тренутно привредно најзначајнија сорта у Србији. Он ће то и надаље бити, али је реално очекивати да ће се ширити новије сорте, пре свега „микер“, „скина“ и друге које поседују отпорност према проузроковачима болести и штеточинама.
„Микер“ је у Србију за комерцијално гајење унет 1994. године, од када почиње да се шири врло брзо. Сазрева средње касно. Почиње да зри просечно почетком треће декаде јуна, недељу дана после „виламета“. Број изданака по жбуну и дужном метру нешто је мањи него код „виламета“. Изданци су врло бујни. Родне гранчице су умерено дуге, снажне и лепо распоређене на двогодишњим изданцима. Мање је осетљив на љубичасту пегавост листова и изданака малине, а отпоран је према антракнози. У односу на „виламет“, мање је осетљив према трулежи корена, што је врло значајно за наше услове. Има дубок зимски одмор, па нешто касније креће у пролеће. Касно завршава вегетацију и осетљив је на јаке зимске мразеве. Плод је крупан (око 4,5 г) и уједначен током целе бербе. Јарко је црвене боје и привлачног изгледа, чврст, зарубљенокупаст, гладак, правилног облика, ароматичан и слатког до слатконакиселог укуса. Лако се бере. Има дуге родне гранчице и захтева додатне наслоне. Добро подноси манипулацију. Такође, добро подноси смрзавање, а мало губи при одмрзавању (дефростацији). Сардржи више сувих материја од „виламета“. На основу досадашњих резултата код нас, може се сматрати привредно значајном сортом малине. Велика родност и квалитет плода су му главне предности, а неопходност већег растојања и додатних наслона су мана ове сорте.
КАКО СЕ ОРГАНСКА ФАРМА ПРЕПОЗНАЈЕ
Еколошки принципи органске производње морају бити и визуелно препознатљиви на и око фарме, односно засада. Ако је, на пример, малињак заснован као органски, одмах се око њега препознаје зона цветајућих биљака спонтане флоре, тзв. компензационих необрађених површина, које треба да заузимају 5 до 7 одсто укупне површине газдинства. То су места за скривање, исхрану и размножавање корисних организама: птица, неотровних змија, јежева, корисних инсеката…
НЕ САДИТИ НА ЛИВАДИ
Ротација усева је у функцији одржавања плодности земљишта и превенције појаве болести и штеточина. У заснивању засада малине треба избегавати кромпир, паприку и парадајз као предусеве, јер су домаћини патогених гљива које изазивају увенуће биљака. У смени усева, као и за зеленишно ђубрење добри су мешавине трава и детелине, озима стрна жита са изузетком овса, као и већина врста купусњача, искључујућу уљану репицу. Кадифица повољно утиче на смањење присуства нематода у земљишту.
Преткултура је такође врло важан фактор успешности производње. Добри ефекти у спречавању појаве болести и побољшању структуре земљишта постижу се ако се једну до две године на земљишту предвиђеном за засад малине гаји дивљи радич или друге биљке дубоког и снажног кореновог система као што је хељда. Као преткултуре нису пожељне ботанички сродне врсте које припадају истој фамилији као и малина, јер оне могу бити домаћини заједничких патогена. Заснивање засада малине на земљишту на коме је у претходном периоду била спонтана ливада није препоручљиво јер води брзом успостављању бројне коровске флоре и већој штетности ларви жичњака (Elateridae).
КОНТРОЛА У 210 ТАЧАКА
Знатан број приватних компанија у Србији које се баве откупом и прерадом органских малина увео је систем контроле безбедности хране HACCP – анализа опасности и критичне контролне тачке. Један број откупљивача уводи GLOBALGAP стандард који се односи на сегменте примарне пољопривредне производње. GLOBALGAP стандард дефинише оквир за примену правила „добре пољопривредне праксе“, која су прихватљива за велепродајне и малопродајне системе у свету. Овим стандардом се у систем комерцијалне пољопривредне производње укључују све прихватљиве интегралне методе контроле штетних организама, што дугорочно треба да допринесе одрживости производње. Овај стандард подржава принципе HACCP и подстиче њихово коришћење. Стандард је подељен у 14 делова: следљивост, евидентирање и унутрашња инспекција, семе и садни материјал, историја поља, земљиште, употреба хранива, наводњавање, заштита усева, жетва/берба, руковање производима, отпад и рециклажа, здравље, безбедност и добробит радника, заштита животне средине и жалбе. Предвиђа око 210 контролних тачака које су подељене у примарне (обавезне), секундарне и препоруке.
ЦРНА МАЛИНА ШТИТИ ОД РАКА
На светском тржишту расте тражња за малинама црног и пурпурног плода, пре свега због високог садржаја бојених материја, које имају заштитну и превентивну улогу у настанку малигних обољења и уопште у успоравању процеса старења ћелија људског организма.
ШПАЛИРСКИ УЗГОЈ
Успешност гајења малине методама органске производње зависи од адекватне технологије гајења. Раније коришћени систем жбунова је напуштен и сада се малина гаји искључиво шпалирски. Међуредно растојање треба да буде 2,2 до 2,5 м – „виламет“, или 2,7 до 3,0 м за сорту „микер“. Приликом заснивања засада на дужни метар саде се три до четири саднице са добро развијеним кореновим системом. Шпалир се формира коришћењем стубова и два до три реда жице. Након бербе двогодишњи изданци орезују се до земље, остављају десетак дана у шпалиру (да се једногодишњи постепено изложе директној светлости и да предаторске гриње пређу на младе изданке). Орезани изданци се тарупирају и уносе у земљиште или се спроводи њихово компостирање. У пролеће се обавља избор родних изданака у време бубрења пупољака. Оставља се 4-5 изданака дебљине 9-12 мм по дужном метру шпалира (не треба да буду сувише танки ни дебели). Везују се за жице да би се спречило њихово померање. Родни изданци режу се на два до три пупољка изнад горње жице. Прве серије младих изданака се уклањају до почетка цветања родних, или чак до бербе ако је обезбеђено заливање. Изданци се уклањају када су дуги 10-15 цм. Касније уклањање је отежано због процеса одрвењавања. У пракси је доказано да нови изданци који се за наредну сезону одгаје средином или у другом делу текуће сезоне дају највећи принос. Међутим, у подручјима где нема довољно падавина нови изданци се морају одгајити раније да би постигли довољну развијеност и здрвењавање. Одмах након бербе стари се уклањају на већ описан начин, да би се спречило ширење узрочника сушења на младе изданке. У истом периоду спроводи се третман младих изданака бакарним фунгицидом.
Дипл. инж. Предраг Настић
Добро јутро број 566 – Јун 2019.
