Пише: Момчило Даљев
Leucoagaricus је род гљива у оквиру фамилије Agaricaceae који је у науку ушао као подрод рода Leucocoprinus, али је 1948, радовима научника Ролфа Сингера, уздигнут на ниво рода. Део је шире групе “лепиотидних” гљива (сунчанице у ширем смислу), а основне карактеристике рода Leucoagaricus су:
- влакнаста, шупља дршка,
- листићи су бели до крем и одвојени од дршке,
- дршка глатка, без испуцалих остатака,
- база дршке се завршава наглашеним батинастим гомољем
- прстен је испрва слепљен за дршку, касније може да буде помичан.
Овај род гљива је у Србији веома слабо истражен и лоше покривен стручном литературом. Како су многе врсте из овог рода међусобно сличне, често долази до погрешног препознавања. Иако међу њима има неколико јестивих врста, не препоручују се за конзумацију због сличности с отровним врстама, а и оне јестиве међу њима су сада тема контроверзи, јер, према новијим испитивањима, садрже до сада недетектоване токсичне супстанце.
Своје научно име (Leucoagaricus – бели шампињон) добили су по сличности са шампињонима (род Agaricus) на које веома личе али, за разлику од њих, имају беле, а не ружичасте листиће. Упркос имену, сроднији су сунчаницама него шампињонима.
Представник рода је Leucoagaricus barsii. У Србији се може пронаћи више врста из овог рода:
Leucoagaricu barsii
Шешир јој је обима до 10цм, прекривен влакнастим љуспама сиве до сивосмеђе боје. Тамнији је у средини. Листићи су јој густи, беличасти до крем боје. Дршка је 10×1,5цм, изувијана и беличаста, испод прстена влакнаста, према основи браонкаста. Месо јој је беличасто, киселкасто, лаганог мириса на земљу. Плодоноси по парковима, ободима шума и баштама, местима богатим азотом. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus marriageae
Шешир јој је обима до 3 цм, незнатно испупчен по средини, смеђецрвене боје. Како се приближава средини постаје испуцао и светлији, с ружичастом основом. Листићи су јој густи и беличасти. Дршка је 6×0,5цм, прстен нежан са смеђим рубом. Зона испод прстена влакнаста у боји шешира. Месо јој је беличасто, без посебног мириса и укуса. Плодоноси у листопадним шумама. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricu sublittoralis
Шешир јој је обима до 7цм, светлоокер до ружичасте боје, прекривен белим остацима универзалног вела. Листићи су јој густи и беличасти. Дршка је 7×1цм, беличаста и глатка, у основи задебљана с наглим прелазом. Прстен је беличаст. Месо јој је беличасто, без посебног мириса и укуса. Плодоноси у листопадним шумама. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus cinerascens
Шешир јој је до 5цм, јајаст па раширен, с малим испупчењем по средини тамније боје. Гладак и свиласт с нежним влакнима и крпицама по ободу. Листићи су јој беличасти, нису превише густи, временом постају благо ружичасти. Дршка је 7×1цм, беличаста, глатка, батинаста при дну. Прстен беличаст и узлазан. Месо је беличасто, без посебног укуса и мириса. Плодоноси по листопадним шумама. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus carneifolius
Шешир јој је обима до 6цм, има беличасту основу, са ситним браон љуспама. Гладак у средини. Листићи су густи, беличасти, а временом тамне у смеђим нијансама. Дршка је 7×1цм, беличаста, с покретним прстеном беличасте боје. Месо јој је беличасто, без посебног мириса и укуса. Плодоноси на теренима богатим хумусом. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus leucothites
Зовемо је и туркиња. Шешир јој је обима до 10цм, меснат, гладак, беличаст. Листићи су јој густи и беличасти. Дршка је 10×1цм, глатка, беличаста, прстен покретан, с једва приметним стријама. Дршка се завршава батинастом основом. Месо јој је беличасто, без посебног мириса и укуса. Плодоноси по ободима шума, ливадама и парковима. Спада у јестиве и тражене гљиве.
Leucoagaricus serenus
Шешир јој је обима до 4цм, купаст па раширен, беличаст и влакнаст, у средини незнатно тамнији. Листићи су беличасти и нису превише густи. Дршка је 8×0,6цм, беличаста, батинаста при дну. Прстен беличаст и узлазан (окренут на горе). Месо јој је беличасто, без посебног мириса и укуса. Плодоноси по листопадним шумама. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus pilatianus
Шешир јој је до 6цм, заобљен па раширен, средина глатка и испупчена. Основа бела, прекривена рђастосмеђим љуспицама које су уздужно испуцале. Листићи су беличасти, густи, старењем постају рђасти. Дршка је 7,5×0,7цм, беличаста, глатка са батинастом основом, испод зоне прстена влакнаста. Месо јој је беличасто, без посебног укуса. Мирис одсутан или јак на кедровину. Месо црвени када је повређено. Плодоноси по ободима шума, ливадама и парковима. Јестивост ове гљиве није истражена.
Leucoagaricus americanus
То је такозвана америчка сунчаница. Шешир јој је обима до 12цм, раширен па звонолик, испупчен у средини. Светла основа с рђастосмеђим, концентрично постављеним љуспицама. Листићи су јој густи и беличасти. Дршка је 15×1,5цм, глатка, с беличастим прстеном. Дршка се завршава карактеристичном батинастом основом. Месо ове гљиве је беличасто, на додир пожути, затим поцрвени целом дужином плодног тела. Плодоноси по ливадама и ободима шума. Отровна је, али се у доста литературе води као јестива. Изворно потиче с америчког континента, али је интродукована у Европу, у којој прилично добро успева.
Leucoagaricus nympharum
Друго име јој је нежна сунчаница. Шешир јој је обима до 10цм, има видљиво испупчење у средини, глатко и сиве до окер боје, остатак шешира бео, прекривен троугластим љуспама окер сиве боје, ивица крпаста. Листићи су јој густи, беличасти, лако се одвајају од шешира. Дршка је 15×1цм, беличаста, глатка. Прстен високо постављен, крупан и покретан, беличасте боје, с крпицама које висе. Месо је беличасто, без посебног укуса, при дну дршке слабо поцрвени, мирис подсећа на роткву. Плодоноси у четинарским шумама. Јестивост ове гљиве није истражена.
