Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ Месечар – повратак заборављеног кромпира

Месечар – повратак заборављеног кромпира

1558

Осамдесетих година прошлог века, док тешка машинерија још увек није освојила подпланинска села, сејале се старе сорте поврћа, а у воћњацима обитавале шљиве, крушке, јабуке од „пре христа“, оне што су их још прадеде и њихове деде садили, у нашем малом засеоку, узгајао се месечар. А сејао се врло пажљиво, кртола по кртола у већ обележене леје, као да је од сувога злата. Златица са њега скидала се ручно, није било прскања, не дао бог хемију, а најтежи део, онај у ком се носе кофе и залива, увек је припадао нама деци. Никада ми није било јасно шта то има у том кромпиру тако магично, па се према њему опходе са толиким поштовањем. Кад га погледаш, један сасвим обичан производ тежачког рада, мало издужен, а по пресеку има розе обод. Једино, што смо њега могли да једемо и са кожицом, није било потреба да се скида, а кад би престарео баба би га стављала у лонац – онај што је на селу за све служио, и кувала прасадима, која су се просто давила у њему.

Ових, мојих данашњих дана, посетивши изложбу старих сорти и семена, сватих шта је то моја породица деценијама чувала. И јесте, месечар је био благо, сада остао тек у једној породици у селу Горњи Дубац код Драгачева.

Рани ружевац

Аутохтона сорта кромпира чији је оригинални назив Рани Ружевац, опстао је на огњишту Котуровића, који су га чували и умножавали годинама. За њега је, сасвим случајно, код брице, кроз причу како то обично бива јер шта се тамо чује нигде не може, сазнао професор Зоран Броћић са Пољопривредног факултета из Земуна.

– Сасвим случајно само сазнали да породица Котуровић из села Горњи Дубац љубоморно чува ову сорту, насталу 1867. у Америци и умножава је годинама. Генерације педесетих година су конзумирале овај кромпир и оне са пијететом причају о тој сорти, њеном укусу. Кромпир је црвене покожице, бледе, дугуљаст јако је специфичан, није много крупан, одличан је за печење, за кромпир салату, кажу стари да он пуца кад се пече и по томе је познат. Не мора да се љушти јер му је танка покожица, мада наш човек воли све да огули, па макар и кромпир – уз осмех прича професор Броћић. Од кромпира који су пронашли у породици Котуровић, стручњаци из Института за кромпир, узели су три кртоле и кренули у чишћење вируса и производњу предбазног садног материјала.

Оживљавање старе сорте

– Узели смо три кртоле, исекли смо клице на микронске величине, применили технику на културе меристема и термотерапије, што је трајало око две године, ослободили смо га од вируса којима је био сто посто заражен. Потврдили смо да нема вируса и имамо клонове које смо оздравили, умножавамо га, паралелно смо пријавили сортној комисији при министарству Пољопривреде да га региструјемо и да може да изађе на њиве – изјавио је професор Пољопривредог факултета у Земуну, објашњавајући зашто је месечар, који се гаји у Западној Србији, добар за сетву.

– Оно што смо приметили је да је због те брже вегетације отпорнији на болести. Не уђе у сезону кишног дела године када листове крене да напада пламењача. Кромпирову златицу смо виђали на њему, али и ту препоручујемо ручно скидање – ово је, како стоји у објашњењу Центра за кромпир у Гучи, што се тиче производних карактеристика, рана сорта кромпира са добро развијеном цимом и добрим квалитетом кртоле. Веома је погодан за рану производњу како на отвореном, тако и у заштићеном простору, већ након 45-50 дана од ницања по једној биљци се може добити 300-400 грама младих кромпирића.

– Рана сорта, око 95 дана, добро развијена цима, има бели цвет, добро се складишти, квалитет кртоле је најјачи адут ове сорте, глатка, танка покожица, без краставости. Месо кртоле је специфично и разликује се од осталих сорти, повећан је садржај антиоксиданаса, што га чини јако вредним. Да не буни пигментација на пресеку и приликом скидања покожице, то су фенолна једињења која дају посебну вредност овој кртоли и пожељна су.

– Добијене мање количине семена су пласиране на преко 300 малих произвођача, хобиста, како би добили повратне информације о квалитету – рекао је професор Зоран Броћић са Пољопривредног факултета у Земуну.

Приредила: Зорица Драгојевић