Модернизација и серијска производња гасе многе занате, међу њима и ковачки. Мајстори ковачи ретки су и у Банату, а Ненад Рис из Српске Црње одржава своју радионицу због само неколико послова током године.
Без ковача се село није могло замислити. Тако је било до средине седамдесетих година прошлог века. У читавој општини данас ради још само Ненад Рис из Српске Црње. Посла је све мање, али ватру не жели да угаси, иако савремена пољопривреда више нема потребу за оваквим мајсторима, а списак разлога због чега би неко дошао код ковача је све краћи.
„Ако неко од другара сломи кардан, искриви раоник, донесе мотику криву. Да откујем мотику за копање, међутим и тога нема више. Технологија која нова долази, готова капија, готов раоник, готова мотика наварена и тако за коваче да је посао готов“, објашњава Ненад Рис.
Идеју верника да црква у оближњем селу Александрову добије ограду од кованог гвожђа, Ненад је одмах прихватио и бесплатно исковао гвоздена копља, један од симбола Светог Георгија, чије име носи храм.
„Пуно значи за цркву да не буде уметно, то јесте нешто модерно. Стари су занати ипак стари занати и црква воли када је око цркве оковано гвожђе“, наводи свештеник Зоран Трбојевић.
У Српској Црњи је после Другог светског рата било осам ковача. Сарађивали су и са столарима за израду такозваних великих запрежних кола. За једна кола је требало два месеца рада.
„Имали су посла, чекао се ред. Све се то радило ручно без бушилица. Све то ручно рађено, нитовано, све. Значи, вруће гвожђе ковано, то је као да је заварено“, наглашава Миле Рис.
Све што постоји у овој радионици је ручни рад. Ковачки чекић са електромотором је састављен од гибњева са фијакера, ременице од комбајна и вадилице за репу, док је замајац од трактора. Понекад се њиме откује раоник за плуг. Дуга тишина која уследи након тога најављује да ће у наредним годинама ковачка радионица постати још једна од сеоских успомена.
Извор: РТС
Фотот: Freeimages
