U selima kod Nove Varoši počela je žetva heljde, ali česete septembarske kiše kvare rad kombajnima pa će posao potrajati. Kvalitet zrna je dobar, a proizvođači su zadovoljni i prinosom koji, kažu, nije puno podbacio uprkos letošnjoj suši.
Jekoslav Purić iz Radijevića najveći je proizvođač heljde u zapadnoj Srbiji. Na padinama Zlatara ove godine zasejao je 12 hektara i isto tokliko ima pod speltom, a parcele su većinom sertifikovane. Po tradiciji, heljda se ovde seje u drugoj polovini maja, „čim procveta glog“, dok žetva obično počinje prvih dana septembra. Tako je bilo i ove godine.
-Nakon žetve heljda ide u sušaru na drva, a oko 1.200 kilograma suvog zrna sa hektara je maksimalan prinos u našem kraju. Ove godine će ga biti nešto manje, jer nam vremenske prilike letos nisu išle naruku. U Šipoviku iznad Uvačkog jezera, odakle je krenula žetva, parcele su na sevrenoj strani, pa je bilo i vlage, dok je noću planinski vazduh sa Zlatara hladio zrno nakon dnevnih vrelina. To je verovatno i spasilo ovogodišnji rod – kaže Purić.
Mada su prinosi heljde dosta niži u odnosu na druge ratarske kulture, poljoprivrednici kažu da je isplativa za sadnju jer su „manjak“ u rodu nadomesti cenom brašna koja je trenutno 200 dinara kilogram. Da li će tako biti i ove, ostaje da se vidi.
Heljdopita – specijalitet kraja
Od heldovnog brašna pravi se i heljdopita, slana poslastica karakteristična za jugozapadni deo Srbije. Nijedno slavlje ne može da prođe bez ovog specijaliteta koji se služi kao predjelo.
Heljdopita se pravi od palačinaka filovanih sa nadevom u koji su umešani sir, kajmak i jaja. Za filovanje se koristi punomasni zlatarski sir od kravljeg mleka, koji ovoj piti daje poseban ukus.
U okviru Zlatarske sirijade koja se po tradiciji održava na Veliku Gospojinu (28. avgusta) u selu Božetići kod Nove Varoši, organizuje se i takmičenje planinki u pripremanju heljdopite. Za najbolje su ove godine proglašene Milica Ivanković, Vesna Špica i Dijana Luković. Domaćice kažu da je za heljdopitu najbolje brašno samleveno u vodenici potočari.
-Brašno spelte je 180 dinara, ali će na žalost i ono, kao i brašno heljde morati da poskupi 20 do 30 posto, koliko su u proseku poskupeli nafta i đubrivo koje se koristi u konvencionalnoj proizvodnji. Sve manja je i kupovna moć stanovništva, ali se nadam da neće biti problema u plasmanu. Dugo sam u ovom poslu i zahvaljujući kvalitetu stekao sam poverenje kod kupaca. Zbog svojih svojstava heljda je postala izuzetno popularna, pa se sada mnogo više traži. Ljuspicama koje ostaju nakon mlevenja zrna pune se jastuci, za miran i zdrav san – kaže Purić.
Za heljdu kažu da je i hrana i lek. Od njenog brašna boje peska prave se ukusne pite i palačinci, dok čaj skuvan od zrna leči mnoge bolesti. Za razliku od žitarica, kojima je slična, heljda ne sadrži gluten, pa je često na jelovniku osoba koje su alergične na ovaj biljni protein. Heljda je cenjena i kao medonosna biljka, jer pčele sa njenog cveta po hektaru mogu da pokupe i do 80 kilograma prvoklasnog meda.
I pored toga što je izuzetno korisna, heljda je decenijama bila potpuno zapostavljena. Od skoro je međutim, opet „na dobrom glasu“.
-Zbog svoje izrazito tamne boje, heljda je godinama nakon Drugog svetskog rata smatrana sirotinjskom hranom, pa je čak i tamo gde je vekovima hranila nejač proterana sa trpeza da bi je zamenio „gospodski“ beli hleb. U jugozapadnoj Srbiji gde se najviše gaji, danas se međutim, specijalitetima od heljde dočekuju dragi gosti. Masovno je kupuju i ljubitelji makrobiotičke ishrane, a gostima hotela i restorana na Zlataru i Zlatiboru nudi se kao svojevrstan „specijalitet kuće“ – kaže Purić.
Crna zbog kneževe kletve
U novovaroškom kraju i danas se pripoveda kako je nakon boja na Kosovu zrno heljde umesto dotadašnje bele dobilo crnu boju. Pred početak velikog okršaja, kaže priča, knez Lazar je sabirajući vojsku upitao svoje velikaše gde se deo komaranski vojvoda. Kada su mu odgovorili da će malo okasniti jer je ostao da seje heljdu na Zlataru, čestiti knez je hvatajući se za glavu prozborio: „Kakva crna heljda, crna im bila doveka!“. I tako i bi.
Za Radijeviće i susedne Komarane kažu da su prestonica heljde. Ako je verovati legendama, ovde je pre desetak vekova, nakon što je čudnim putevima na ove prostore stiglo iz Azije, prvo zrno bačeno u zemlju. Od tada se, kako tvrde meštani sela podno Zlatara, u načinu njenog uzgoja gotovo ništa nije promenilo
Jekoslav Purić (68) je po struci agronom i za njega kažu da je najveći „krivac“ što se heljda opet, nakon više od pola veka, vratila na zakorovljene njive. Pre dvadesetak godina kada je počinjao, pod heljdom je imao dva hektara, a 2004. je sa zasejanih 4,5 hektara zvanično bio najveći proizvođač u Srbiji. Nakon Purića, proizvodnji heljde vratili su se i drugi, pa se njenim uzgojom, uglavnom na usitnjenim parcelama, danas u novovaroškom kraju bave mnoga domaćinstva. Najviše u selima na Zlataru i Javoru, iznad 1.000 metara nadmorske visine.
-U 2016. sam pod heldom i speltom imao rekordnih 60 hektara, a do pojedinih njiva sam putao i po 50 kilometara. Na žalost troškovi su sve veći, a nema ni dovoljno kvalitetne radne snage, pa je sve teže sejati i žnjeti mada imam svu potrebnu mehanizaciju. Zbog toga su mi sada parcele bliže kući, a pored svojih osam obrađujem i 16 hektara uzetih u zakup- kaže Purić.
Umesto „golubnice“, domaće sorte koja se u ovim krajevima gajila vekovima, poslednjih godina seju se uglavnom sertifikovane sorte.
-Heljda je sama po sebi izuzetno teška za gajenje. Nove sorte jesu nešto otpornije, ali su i one najranjivije u fazi dok biljka razvija svoje karakteristične cvetove žute boje. Često su dovoljna samo dva dana „vrućeg vetra“ u vreme cvetanja da desetkuju rod, a stalna pretnja zasadima su i krda divljih svinja i jata ptica kojima je zrno heljde omiljena hrana– kaže Purić.
Tekst i foto: Željko Dulanović
