Сава Граорац из Ковиља узгаја мангулице и производи прерађевине. За ову расу свиња определио се, како каже, јер су се мангулице традиционално гајиле у Војводини, али и због квалитета меса, који је посебно значајан у времену у којем живимо.
– Имам велику башту, тако да своје мангулице храним јечмом, кукурузом, шаргарепом… Имају земљу, блато и све што воле, тако да током њиховог узгоја немам проблема са болестима, нити било чим другим. Заједно с прасићима имам их више од 200, каже Граорац.
Сланина прошарана, сланина бела, гроник, пресоване буткице, чварци, маст, печеница, печеница са сланином, плећка са сланином, суви врат, суво месо од шунке, шунка у омоту, шунка у комаду, кобасице, кобасице за печење, кулен, свињске полутке, намаз – све ово прави се у Пољопривредном газдинству „Мангулица“.
Ова година је више него лоша када се говори о ратарској производњи. Како Граорац каже, не зна се шта је горе – кукуруз, пшеница или јечам. Све је лоше родило, и то је проблем за зимску исхрану. Због суше неће имати довољно властите хране за свиње, па ће морати да је купи. Овај произвођач се ипак не жали на цену својих производа.
На питање како смо дошли у ситуацију да килограм чварака кошта више од килограма меса, овај произвођач каже да ни сам не зна.
– Када сам почњао посао с мангулицама, килограм чварака био је 1.000 динара, а од других раса 600 динара. Сада су они 1.400-1.500 динара, а моји 1.900. Јака је то цена. Али, када се топи 50 килограма масноће од мангулице, добије се 30 килограма масти и 6 кила чварака. Цена масти је 550 динара за килограм и она се лепо продаје. Ипак, највише бих волео да цене нису толико „скакале“, каже Граорац.
Десна рука овом домаћину је његова супруга Дара, с којом је подигао троје деце – два сина и ћерку. Млађи син одлучио је да остане на породичном имању и сада је носилац прераде.
Сава се није одувек бавио овим послом. Својевремено је имао своју штампарију, у којој је било запослено 20 радника. Дошла су тешка времена, у Новом Саду готово да није било фирми, а самим тим ни посла за штампаре.
– Од бабе је остало 20 јутара земље, штампарију сам затворио и пре 17 година купио сам прву крмачу. Сада од овог посла живимо, каже Гаорац.
Многи посетиоци сајмова и различитих манифестација препознају Саву. А он каже да бира где ће излагати и продавати своје производе и да је Нови Сад сасвим довољан. Не пропушта Ноћне базаре на Рибљој пијаци и манифестацију „Укуси Војводине“.
– Имам сталне муштерије и курирским службама свакодневно шаљем робу широм Србије. Имамо свој сајт mangulicakovilj.rs и Фејсбук страницу. Продајемо и на Каленић пијаци у Београду, а бесплатно достављамо робу на кућну адресу у Новом Саду и околини.
Сава је, иначе, једини произвођач мангулице у Ковиљу. Разлог, каже, лежи у дугом периоду това – од једне и по до две године – да би свиња достигла тежину од 150 килограма јер тада је месо најбоље, како се то каже-зрело. У овом газдинству кољу се и свиње, чија тежина је 200 килограма и, како каже Сава, то је права сланина.
Текст и фото: Јасна Бајшански
