Добри познаваоци гљива сматрају да је велика гнојиштарка (Coprinus comatus) веома занимљива печурка, која је по квалитету одмах иза благве.
Омиљена је и зато што се због карактеристичног изгледа тешко може заменити с неком из групе условно јестивих или отровних печурака. На местима где расте углавном је има у изобиљу у пролеће, јесен, па чак и до зиме. То нам је потврдила и Лепа Матић, из Бање Ковиљаче, која гљиве сакупља дуги низ година.
Честа је и појављује се скоро свуда – у баштама, воћњацима, шумама, парковима, уз путеве, на ливадама, али и уз обале река и потока. Одлична је, чак и лековита. Употребљава се док је млада, а њено меко и сочно месо се просто топи у устима. Међутим, приликом коришћења велике гнојиштарке потребан је додатни опрез, пошто садржи коприн, отров који се не разлаже термичком обрадом. Ако се јело зачини с мало вина, шерија или коњака, овај отров може изазвати такозвани антабусни синдром. Јављају се мучнина, црвенило лица и груди, повишен крвни притисак, убрзан пулс и осећај страха. Тровање је углавном безопасно, а симптоми пролазе после неколико часова.
– Било је покушаја да се велика гнојиштарка пренесе у гајилиште и користи током целе године, али без успеха – каже наша саговорница и наглашава да се може гајити на отвореном простору, у башти или воћњаку. Довољно је да се само на једном квадратном метру ископа рупа дубока четрдесетак центиметара. Горњи слој земље, око 20 центиметара, треба одвојити на страну и помешати с крављим или коњским ђубривом, сламом, пиљевином лишћара, компостом или тресетом у једнаким деловима. Овим се пуни ископана рупа – убацује се лопатом, а на сваких пет или шест центиметара сеје се мицелија велике гнојиштарке. Горњи слој треба да буде супстрат. Затим се покрива сламом дебљине петнаестак центиметара, чиме се спречава исушивање и осигурава уједначена топлота за прорастање и плодоношење.
Печурке стижу за бербу после месец дана, па се тако могу обезбедити укусни оброци кад јестивих има мало или их скоро нема – због услова у којима расту, температуре и довољне количине падавина.
Ове гљиве се беру лаганим заокретањем пре него што се на листићима појави црвенкаста боја. Свеже се могу одржати најдуже два дана. Ако треба продужити трајност ових гљива, после бербе се стављају у воду с доста леда, а затим у фрижидер.
За дуже чување, односно замрзавање, нарежу се на листиће дебљине пола центиметра, бланширају три минута у кључалој води, оцеде и охладе. Пакују се у ПВЦ врећице и замрзавају, као месо. Велика гнојиштарка на једном месту може плодоносити и дуже од 10 година, и користити се по опробаним рецептима искусних гљивара.
Д. Радивојац
Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.
