Под утицајем климатских промена и далекосежног петљања човека у природни поредак јављају се код нас нове врсте гљива, од којих су неке веома инвазивне.
Вргањи спадају у ред најцењенијих гјива и у већини светских кухиња представљају прави деликатес. Вргањевке, са друге стране, неоправдано су изостављене, иако поједине не заостају за вргањима ни по укусу, нити по ароми. Термин вргањевка је колоквијалан и представља широку групу гљива које имају типичан вргањевски изглед али саме не спадају у вргање. Најпознатији родови вргањевки су Leccinum, Xerocomus и Suillus, познате у народу још и као – слинавке.
Suillus је род гљива у оквиру фамилије Суиллацеае, а представник врсте је Suillus luteus. Све гљиве из овог рода које се могу пронаћи у Србији су јестиве, мада су неке од њих лошег квалитета.
Најпознатија и најзаступљенија гљива из овог рода је боровњача (Суиллус гранулатус). Плодоноси у симбиози са двоигличастим боровима, шешир јој је прљавожуте до црвеносмеђе боје, а опна са шешира се лако скида. Прстен је одсутан, поре су жуте и обилно испуштају течност док је гљива млада.
Њој веома сличан је Suillus collinitus. Разликују се по боји шешира који је код ове гљиве тамносмеђ и по дршци која је код S. collinitus ружичаста при бази. Разлике су незнатне али ниједна није опасна, обе гљиве су јестиве и цењене.
Прстењак (Suillus luteus) своје име дугује препознатљивом прстену на дршци. Плодоноси на боровима, а шешир му је тамносмеђе боје. Поре су му знатно ситније од осталих слинавки.
Аришеве слинавке (Suillus grevillei и Suillus bresadolae) једине су наше познате врсте слинавки које плодоносе у симбиози са аришом. Међусобно су неуком оку веома сличне: шешир жуте до смеђенаранџасте боје, жуте до сивкасте поре и са беличастим прстеном. Међутим, постоји једна битна карактеристика која раздваја ове две врсте. Месо врсте Suillus grevillea је жуто и не мења боју када је повређено, док месо врсте Suillus bresadolae поприми плаву боју када је повређено.
Нежна слинавка (Suillus placidus) је можда најлепша од слинавки, и карактеришу је шешир и дршка беличасте до крем боје и жуте поре, које су у младости беличасте. Препознатљива је по смеђецрвеним гранулама којима јој је дршка посута. Плодоноси у симбиози са петоигличастим боровима. Танка је и крхка гљива, елегантних, нежних, облика. Ретка је врста.
За разлику од ње, кравара (Suillus bovinus) је много чешћа и плодоноси на двоигличастим боровима. Неискусни гљивари је веома лако могу заменити са боровњачом, али се од ње јасно разликује по угластим и веома широким порама боје сенфа. Слабијег је квалитета меса.
На двоигличастим боровима се може налетети и на много ређу слинавку – Suillus variegatus. Карактеристична је по томе што јој месо поплави на додир и када је повређено. Особеност јој је и јак мирис на хлор.
Променом климе у Србији су се појавиле и неке гљиве које су више заступљене у медитеранским крајевима. Ни слинавке нису тога поштеђене, уз приморски бор (Pinus pinaster) стигла нам је и гљива Suillus bellinni – изгледом помало слична врсти Суиллус плацидус, али много крупнија и робустнија.
Још једна приморска врста је и Suillus mediterraneensis, који је жуте боје, а посебна карактеристика јој је месо које мирише на кокос.
Није само промена климе узроковала насељавање континенталног дела приморским врстама, већ и далекосежно петљање човека у природни поредак. Са садницама страног дрвећа су стигли и њихови микоризни партнери.
Неки од тих организама су инвазивне врсте, које убрзано освајају територију и потискују домаће, док су неке много бенигније, попут гљива из овог рода које су везане за свог партнера и представљају укусан залогај када се на њих наиђе.
Најпознатија интродукована врста је Suillus lakei, придошла са северноамеричком дуглазијом (Pseudotsuga menziesii), као и његов амерички рођак Suillus americanus. Прва врста се среће и у природи у засадима дуглазија, док је друга врста ограничена на паркове и појављује се спорадично.
На петоигличастим боровима се може наићи и на сибирску слинавку (Suillus sibiricus), која, упркос свом имену, порекло води из целе северне хемисфере а не само из Сибира, како јој име каже.
Како их препознати
Карактеристике рода Suillus су:
– љигава кожица шешира која се у већој или мањој мери лако уклања а може имати пургативно дејство,
– пуна дршка,
– помало сунђерасто месо,
– карактеристичне гранулице на површини дршке и
– жуте, угласте поре.
Све гљиве из овог рода творе симбиотску заједницу са различитим врстама борова и ариша. Своје народно име – слинавке, дугују лепљивој опни на шеширу.
Сушене су боље од вргања
Слинавке спадају у најукусније гљиве, погодне су за динстање, чорбе и паприкаше. Могу се успешно сушити, што им појачава арому и многи гљивари преферирају сушене слинавке у односу на сушене вргање. Суше се веома лако – потребно им је огулити кожицу шешира и исећи их на режњеве. Могу се сушити на сунцу, промаји или у сушари, а процес траје све док насецкани режњеви не буду еластични.
Чувају се на сувом, тамном и хладном месту. После их је само потребно рехидрирати или додати у јело петнаестак до двадесет минута пре скидања са ватре.
