По великим хладноћама децембар је назван и студеним, по обредним поворкама коледар, а по великом божићном посту, који траје од првог до последњег његовог дана, и божићни месец. У њему се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца. Попут Деда Сечка (јануара) и Баба Марте (марта) и Снежни је персонификован, с белом брадом. Међутим, у овом хладном, снежном и монотоном месецу, народ је неговао обичаје који су разбијали његову једноликост. Ти обичаји су везивани за празнике у децембру: Ваведење, Варицу, Савицу и Светог Николу.
На Варицу, 17. децембра, се у свакој кући кувало помешано зрневље свих житарица, а понегде су додавали и зрна кукуруза или тиквино семе. Ово обредно јело није се солило нити се приликом кувања у њега доливала вода. По обичају, у неким крајевима, домаћица није ни с ким говорила док варица не проври, јер је Варица први дан кад почиње врачање. Они који славе Никољдан не кувају варицу, но пшеницу коју служе о крсном имену, а њима варице пошаљу други који нису свечари. Варица се не може јести док се не охлади па се зато и каже: “Варица вари, Савица хлади, Николица куса.” Божићно жито, симбол плодне надолазеће године, новог живота и добрих усева, сади се на овај празник да би до Божића стигло довољно да нарасте.
На Савицу, 18. децембра, се хлади варица, кувана дан раније, на Свету Варвару. У хомољским селима Савица се празнује због поља, кад сваки укућанин поједе помало варице ради здравља. Остатак се подели стоци и живини.
У народу се Свети Никола, који се празнује 19. децембра, сматра заштитником путника, трговаца, морепловаца и деце. Поштовање Светог Николе у нашем народу објашњава се угледом који је стекао још за живота, у римско доба. Прелазећи у хришћанство, за патрона га је бирао велики број Срба. Свети Никола Чудотворац својим животом наметнуо се као симбол хришћанских вредности. Према предању, вођен чудесним гласом кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе и већ је својом појавом доносио утеху, мир и добру вољу. Напуштајући паганска веровања, Срби су на примеру Николаја Мирликијског препознавали значај и смисао хришћанства. Многопоштован у српском православљу свети Никола је био заштитник српских краљева и владара.
Свети Никола је једна од највише слављених слава у Срба. Како пада у време Божићног поста, Свети Никола је посна слава. Поједине породице за Светог Николу не спремају жито, јер верују да је светац жив. У јужној Србији се за Никољдан меси шарени колач украшен птицама који свештеник прелива вином. Колач се назива пресвета, а предвече се дели деци, која треба да га поједу седећи на дрвету, како би у наредној години била здрава и весела.
На Светог Николу је од давнина постојао обичај да се на дан када се овај светац слави, дарују деца орасима, јабукама и слаткишима. Током ноћи, док деца спавају, Свети Никола би им оставио дарове у ципеле или покрај прозора. Деца би нарочито за тај дан, очистила своје ципеле и ставила их близу кревета како би се ујутру прво њима обрадовала. Веровало се да их је Свети Никола даривао. У насељима Војводине, улицама је ишао маскирани лик, огрнут бундашем, са шубаром на глави и брадом од кучине, штапом у једној руци и тканом торбом о рамену, те је улазио у куће где има деце и даривао их слаткишима и воћем.
Да је у српском народу поштовање породице као основне људске заједнице потврђено и сталним годишњим подсећањем показују три празника – Детињци, Материце и Оци. И деца и родитељи, су некад више него данас, тим данима, који су испуњени ведрином и породичном топлином придавали већи значај, спремајући се за њихово светковање. У недељи благдан, трећи пред Божић, падају Детињци. На тај дан деца спремају откуп, скупљајући га од баба и деда, па кад се на Детињце откупе смеху и весељу њихову нема краја.
3. децембар – Ваведење, Света пречиста – Ваведење славе сточари да би им светица заштитила стоку од звери. Избегава се узимање ножева, маказа и било каквог сечива, да се зверима не би отварале чељусти. У Србији на тај дан престају свадбе. Последњи вашар у години у Гламочком пољу одржава се на Ваведење.
Старији људи кажу: „Ако на Ваведење пада киша биће родна следећа година, ако дува јак ветар биће неродна”.
9. децембар – Алемпијевдан – безбрижни светац, заштитник стоке. Светкован је због стоке, да је вуци не би давили. У народу се Свети Алимпије сматра заштитником стоке. Стога се на овај дан стока није презала и није смело да се ради ништа око објеката у којима смештена.
12. децембар – Дрвљаник – назван по месту у домаћинству на којем се тога дана обављају одређене обичајне радње. Циљ му је да се одагна или умилостиви тета или она (како се назива мечка, којој не желе овог дана да помињу име). Тети би се ове вечери износила вечера и остављала на дрвљанику. Јело је по правилу било кувано зрневље кукуруза.
13. децембар – Андријевдан – Мечкиндан – На овај дан се није радило, по веровању није се смело прести, плести или сновати – због звери. У неким крајевима су тог дана мушкарци могли да раде, и обично су тада риљали винограде. У Височкој нахији су празновали чобани, а у рудничком пределу гребени се оставе на капију од тора, са обе стране расклопљени, и на њих се меће олово (куршум), исечен на два дела. На гребенима се упали остатак од божићне свеће (зване крсташице, јер има три свеће у крст поређане). Док свећа гори, стока се прогони у обор. Затим се окади и затвори, па се свеће саставе и олово стопи у једно и ставља се у сириште.
