Већ смо рекли да се системи производње разликују само у дозволи или забрани за примену ђубрива. У конвенционалној и интегралној производњи, или у повртарству по систему добре пољопривредне праксе дозвољена је примена свих органских, минералних и микробиолошких ђубрива, као и сви начини за исхрану. С друге стране, у одрживим системима, пре свега у систему органске производње, дозволу имају само органска ђубрива, и то не сва.
Пише: Проф. Др Жарко Илин
Узгој повртарских врста, односно саме врсте, између осталог, разликује се по потребама за различитим минералима, односно ђубривима. Одређено поврће, на пример, има повећане захтеве за фосфором, калијумом и магнезијумом. То су купус, кељ, кељ пупчар, карфиол, келераба, мрква, целер коренаш, ребраш, лиснати целер, рен, тиквица, брокола. Повећане захтеве према фосфору и калијуму имају паприка, парадајз и низ других повртарских врста.
Приликом прављења биланса хранива за ђубрење под основну обраду, предсетвену припрему и у прихрани, стандардно или фертигацијом, важан је однос НПК хранива по фазама раста и развића. Тај однос обично се креће на нивоу 1 до 2 азота, 1 до 2 фосфора, 2 до 4 калијума, како бисмо били сигурни да смо на отвореном пољу или у заштићеном простору правилно хранили биљке. Поред азота, који је скуп и лако се испира загађујући животну средину, продирући у подземне воде и потом у водотокове, те се зато користи врло економично, од значаја је ђубрење калијумовим ђубривима.
Калијум повећава отпорност поврћа према ниским температурама у предзимском, зимском периоду и нарочито у рано пролеће и касну јесен. Правилна исхрана калијумом повећава и отпорност према суши. Он утиче на водни режим биљке и на затварање и отварање стоминог апарата, преко кога се контролише одавање воде. Значајан је и због одржавања пропустљивости ћелијских мембрана и, заједно с калцијумом, утиче на закишељавање ћелијског сока, спречавајући га, а тиме и спречавајући неконтролисану потрошњу ова два важна елемента.
Исхрана фосфором важна је због усвајања азота па тако има утицаја на развој кореновог система. То је посебно важно код повртарских врста јер већина има слабо развијен коренов систем, углавном у ораничном слоју земљишта, на дубини од 15 до 20 цм, мали број повртарских врста на дубини 20 до 30 цм, а свега неколико врста на дубини до 60 цм. Изузетак су цвекла, лубеница и диња, код којих коренов систем може бити и на дубини од преко 3 м. Због развоја кореновог система фосфор увек користимо под основну обраду и пред сетву, односно, садњу. Стимулисањем кореновог система у генеративној фази обезбеђујемо што већи број цветова, односно, генеративних органа, од којих ће настати плодови.
Важна је и исхрана калцијумом, пре свега због смањења негативних ефеката абиотичког стреса. Утиче на очвршћавање ћелијских мембрана, њихову бољу пропустљивост, смањује закишељеност ћелијског сока и обезбеђује бољи темпо раста биљака и већу отпорност на негативне ефекте абиотичког стреса изазваних екстремно високим температурама и смањеним количинама хранива. Значајно је и присуство магнезијума који игра важну улогу у процесима фотосинтезе.
Од микроелемената за физиолошко-биохемијске процесе у биљкама, а самим тим и за исхрану, важни су бор, бакар, молибден, манган, цинк и гвожђе, и то у различитим фазама раста и развића.
Када је реч о органским ђубривима, важна су пре свега за плодност. Њиховом недовољном применом у дужем периоду утичемо на убрзано смањивање садржаја хумуса, чиме се плодност земљишта смањује. То је велики проблем на нашим географским ширинама, на којима је значајно смањен садржај хумуса, и то и у најплоднијим земљиштима, дакле, на чернозему. Ако овако наставимо, поставља се питање постоји ли опасност да Војводина постане пустиња?
Ђубрење зависи од врсте поврћа
Код система ђубрења органским ђубривима поврће је подељено у три групе. У прву групу, с израженим захтевима према органским ђубривима спадају купус, кељ, кељ пупчар, карфиол, келераба, брокола, кинески пекиншки купус, паприка, парадајз, плави патлиџан, кромпир, краставац, диња, лубеница, тиквица, кукуруз шећерац, целер коренасти и лиснати, целер ребраш, млади лук и бели лук. Оне јако добро реагују на органска ђубрива.
У другу групу спадају врсте које не подносе органска ђубрива директно под основну обраду пред сетву или садњу, али јако добро реагују на продужено дејство органских ђубрива у другој или трећој години, у зависности од плодореда. У тој групи је луковичасто поврће, пре свега црни лук, празилук, коренасте повртарске врсте као што су мрква, першун, паштрнак, ротква, ротквица, лиснате повртарске врсте – салата и спанаћ, першун, лиснати целер, целер ребраш. Ове врсте имају високу способност сакупљања штетног азота у виду нитрата, а главни извор нитрата може бити азот из ђубрива, као и из органских ђубрива.
У трећој групи су легуминозе: грашак, боранија и повртарски боб. Оне не захтевају директно ђубрење ни органским, ни минералним ђубривима. Зато је важно подстаћи биљке неким другим мерама, да се у квржицама формирају квржичне бактерије, које су азотофиксатори. Ако им се дода азот, смањиће се број квржица, чиме долази до опадања способности усвајања азота из ваздуха.
Од стајњака и осоке, до гранула и пелета
Која органска ђубрива користимо и у којим количинама?
На првом месту је примена стајњака. Ту је и осока, глистењак, компост, тресет, зеленишно ђубриво, и на индустријски начин произведена гранулисана или пелетирана органска ђубрива. Потребе повртњака годишње су у просеку 15 до 20 тона. Сваке четврте године неопходно је обезбедити минимум 50 до 60 т по хектару, због смене најмање две или три врсте у току године, због чега се из земљишта извлаче енормно велике количине хранива, а са друге стране, мора се водити рачуна и о обавезном наводњавању. Наиме, поврће је немогуће производити без наводњавања, а приликом употребе воде, ако се не користи стајњак, смањује се плодност земљишта. Наравно, ове количине се разликују на различитим типовима земљишта.
Повећање приноса при употреби органске материје креће се од 30 до 35% у средње повољним годинама, а у повољним до 40%. Применом органских и минералних ђубрива то повећање се креће од 40% па чак до 67%. Све ово значи да је ђубрење једна од најзначајнијих агротехничких мера. Ипак, мора се примењивати у корелацији са другим агротехничким мерама, како би дала најбољи ефекат.
Ђубри се по целој површини свежим или полузгорелим стајњаком, али се често користи и згорели стајњак. Тада се користе 40 до 50% мање количине. Могуће је ђубрење и у редове, код купусњача или парадајза, али и у кућице, код врежастих повртарских врста, лубенице и диње, као и краставца салатара и корнишона. Иако се овако штеди ђубриво, није увек препоручено овакво ђубрење, јер ћемо нарушити контролу плодности земљишта. Зато је пожељно ђубрење целе парцеле кад год је то могуће.
Користи се осока, азотно и калијумово ђубриво које нема веће количине фосфора. Азота има 0,2 до 0,8%, калијума 0,2 до 1,2%. Зато се користи под основну обраду или пред сетву, као основно ђубриво или за заливање компоста, али и за прихрану ако се користи брзо. Користи се и живинско ђубриво, директно на парцели, али и у прихрани расада, 1кг овог ђубрива се потопи у 10 до 15 л воде, као и овчије ђубриво. У последње време употребљавају се и на индустријски начин произведена органска ђубрива, најчешће у систему чисте органске производње, са садржајем азота, фосфора и калијума 3:3:3 или 4:4:4. Препоручене количине овако пелетираних органских ђубрива зависе од намене и плодности земљишта и крећу се од 750 до 1.500 кг/ха, док у чистом систему органске производње могу да иду чак до 3.000 кг/ха.
Комбинована ђубрива
У ери недостатка скупих минералних ђубрива, нарочито због рата у Украјини, све се више користе комбинована ђубрива органско-минералног порекла. Њима се уноси значајна количина органске материје, али и водотопиви магнезијум, укупни угљеник, органска материја. Оваква ђубрива су неутралне до благо киселе реакције и, пошто их додајемо органском ђубриву, додајемо их у односу 12:5:15. То значи да овим ђубривима обезбеђујемо и врло стабилну исхрану, дугорочно гледано. Препоручене количине су 400 до 600 кг/ха.
Најмање пет оброка
У широкој производној пракси, чешће за производњу расада, користе се компост и глистењак, поготово тресет и то у баштама од 250 до 400 м2. На већим површинама требало би да се масовније користи зеленишно ђубриво, нарочито покровни усеви легуминозе, грашак, грахорица, боб, слачица. Они кореновим системом обезбеђују боље разрахљивање земљишта, боље чување азота, фосфора и калијума, боље чување влаге, а заоравањем надземног дела уносимо значајне количине макро- и микроелемената, неопходних за раст и развој поврћа. Зато се зеленишно ђубриво враћа на велика врата у интензивну производњу поврћа.
Користе се и микробиолошка ђубрива, као и микроелементи, бактеријална и гасовита ђубрива. Правилном исхраном и уношењем органских ђубрива повећаћемо концентрацију угљен-диоксида у зони лисне масе, а у заштићеном простору имамо могућност да додатно, обичним цевима убацујемо угљен-диоксид. У новије време због климатских промена просечна концентрација угљен-диоксида у ваздуху је повећана са 300 ппм на 384 ппм, а најновији подаци показују да је концентрација угљен-диоксида 400 ппм. Већина повртарских врста у интензивној производњи тражи већу концентрацију угљен-диоксида од 500 до 700 ппм, па чак до 900 ппм, што повећава принос за читавих 24% по јединици површине. Важна су и бактеријална ђубрива, поготову код производње легуминоза, али се у последње време примењују и код осталих повртарских врста, како би се повећала азотофиксација и тако смањиле количине баченог азота.
Минерална ђубрива, односно, микроелементи уносе се по фазама раста и развића по целој површини или у најновије време фертигацијом. Стандардно, две трећине фосфорних и калијумових ђубрива уноси се под основну обраду, једна трећина се уности предсетвено, а азотна ђубрива се уносе једна четвртина до једна трећина под основну обраду, једна четвртина до једна трећина предсетвено, а преостала количина у једну или две прихране. У систему фертигације свега 30 до 50% НПК хранива уноси се под основну обраду и предсетвено, а преостала количина од 50 до 70% подели се у пет једнаких оброка. Као што нама прија да у току дана чешће једемо помало, јер лакше варимо, тако и биљкама прија прихрана из најмање пет оброка.
