Купусњаче (Brassicaceae) обухватају велики број повртарских врста, од којих се за исхрану користе различити биљни делови. Као повртарски усеви, узгајају се биљке из родова Brassica, Raphanus и Armoracia.
Највећи значај има род Brassica, врста Brassica oleracea. Овај род обухвата повртарске културе које воде порекло од дивље Brassica oleracea var. silvestris, а која се и данас може наћи у областима Медитерана и неким крајевима Француске и Енглеске.
Према морфолошким и биолошким особинама, као и деловима који се користе за исхрану, разликују се варијетети:
– Brassica oleracea L. var. capitata – главичасти купус;
– Brassica oleracea L. var. acephala – лиснати купус (раштан);
– Brassica oleracea L. var. sabauda – кељ;
– Brassica oleracea L. var. gemmiferae – кељ пупчар;
– Brassica oleracea L. var. botrytis – карфиол;
– Brassica oleracea L. var. italica или syn. var. cymosa – брокола;
– Brassica oleracea L. var. gongylodes – келераба.
У род Brassica убрајају се и:
– Brassica rapa L. var. chinensis – кинески купус;
– Brassica rapa L. ssp. pekinensis – пекиншки купус (пак-цхои) и друге.
Биљке се одликују великом разноликошћу у морфологији вегетативних делова, као и сличношћу репродуктивних органа. Већина ових врста су двогодишње биљке. Грађа цвета, цвасти, плода и семена и котиледоних листића је иста. Семе купусњача може међусобно да се разликује само према грађи семењаче. Прве јасне разлике настају појавом првог правог листа, а растом вегетативних органа постају све значајније и највеће су у фази технолошке зрелости. Купусњаче су дикотиледоне биљке које ничу с два бубрежаста срцолика клицина листића зелене боје и хипокотиледоном са слабијом или израженијом љубичастом бојом.
Карактеристике
Род Brassicea обухвата око 40 врста, код којих се за исхрану користе скоро сви вегетативни и генеративни органи. Све купусњаче садрже глукозинолате који су одговорни за љутогорки укус. Микробиолошком разградњом (нарочито у земљишту) ствара се више продуката од којих изотиоцијанати имају фитонцидно деловање, пре свега на гљивице, бактерије и неке инсекте, те се користе за фитофумигацију земљишта. Неке врсте као што су Б. јyнцеа, Б. напус и Синапис алба употребљавају се као биолошка средства у заштити биљака.
Купусњаче представљају значајну групу повртарских култура које се у исхрани користе у свежем стању (салате, варива) и као прерађевине. Употребљавају се стабло (келераба), листови (лиснати кељ), пуп (главичасти купус, кељ, кељ пупчар) неразвијена цваст (карфиол, брокола). Купусњаче могу да се киселе (главичасти купус, пекиншки и кинески купус), маринирају (све осим кеља и кинеског купуса), суше (све осим келерабе), конзервирају у раствору соли (карфиол, кељ пупчар) и замрзавају (бели главичасти купус и карфиол).
Одликују се лековитим својствима и у народу се често користе за лечење срчаних обољења и желудачног чира. Неке сорте лиснатог кеља користе се као декоративне биљке, а као крмни усеви узгајају се поједине сорте лиснатог кеља и кеља, а ређе главичастог купуса. Брокола спада у групу најзначајнијих и употребљава се у превенцији карцинома. Од ње се прави и природни лек (капсуле).
Високу биолошку вредност купусњачама даје садржај есенцијалних аминокиселина као што су лизин, метионин, цистидин и др. Код неких, моносахариди (претежно глукоза) чине и до 75 одсто укупних садржаја шећера. Висок садржај шећера омогућава кисељење, приликом којег се ствара млечна киселина од које зависи квалитет и трајност киселог купуса. Уз то, садржај витамина Ц се очува и до 80 одсто. По садржају фосфора, истичу се кељ пупчар, карфиол и кинески купус, калијума – келераба, калцијума – кељ, гвожђа – карфиол, док су сумпором богате подједнако све врсте.
Имају широко подручје распрострањења – од тропских области до поларног круга, захваљујући пре свега различитој дужини вегетације и различтим биолошким карактеристикама. У Европи и Америци гаје се сви варијетети врсте Брассица олерацеа, али доминира производња главичастог купуса, који се највише гаји у Азији и Европи.
Услови успевања
Имају веоме сличне захтеве према условима спољне средине, иако постоје разлике које су резултат различитог порекла.
Купусњаче су релативно отпорне на ниске температуре – ничу већ на 2 до 3 Целзијусова степена, али веома споро. Оптимална температура за ницање је од 18 до 20 степени (ничу за три-четири дана). У фази клициних листића, биљке могу да поднесу краткотрајне мразеве и до –5 степени. Расад расте уједначено на температурама од 5 до 8 степени, али су оптималне од 12 до 17 степени, тј. код карфиола од 15 до 18 степени. Добро каљен расад приликом садње може да поднесе мраз до –6 степени.
Оптимална температура за раст је 15 до 18 степени. Оне изнад 25 степени успоравају раст и образовање главице, или се ни не образују, тј. главице су растресите, а код карфиола се појављују зелени листићи у цвасти. На високе температуре најотпорнији су лиснати кељ и келераба, а најмању отпорност има пекиншки купус.
У фази развијене лисне розете, купусњаче су најотпорније на ниске температуре. Ране сорте (нарочито карфиола) су у технолошкој зрелости осетљиве на ниске температуре од –2 до –3 степена, а касне могу да поднесу мразеве до –8, а неке чак и краткотрајне температуре од –17 степени. Све купусњаче које су отпорне на ниске температуре карактеришу се јачом обојеношћу антоцијаном.
Код главичастих врста веома је неповољно смрзавање и одмрзавање главица, што доводи до пропадања прво спољних, а затим током дужег деловања и унутрашњих листова главице. Оптимална температура за цветање је око 20 до 22 степена, и тада су све купусњаче веома осетљиве на ниске, али и на високе температуре које спречавају клијање полена, а и оплодњу. Углавном цветају у другој години вегетације, после проласка стадијума јаровизације (вернализације). Међутим, у одређеним условима двогодишње биљке могу да цветају у првој години, када цветање може да наступи и без образовања карактеристичних органа који се употребљавају за исхрану. Велики утицај на цветање имају порекло сорте и услови успевања. Сорте настале на јужним географским ширинама имају кратак стадијум јаровизације и у појединим годинама цветају приликом ране садње на отвореном пољу, када су биљке изложене температури погодној за пролажење стадијума јаровизације.
Купусњаче су биљке дугог дана – брже образују листове, што је значајно за узгој на северним географским ширинама. Имају умерене захтеве према светлости, који су највећи у првим фазама раста и развића. За производњу расада потребно је много светлости и зато он не сме да буде густо посејан, јер у супротном долази до издуживања интернодија и до слабог раста листова. У периоду образовања органа за исхрану, захтеви купусњача су мали, чак код карфиола директна сунчева светлост и високе температуре утичу на образовање ситних, растреситих и жутих цвасти, што све доводи до лошијег квалитета.
Потребе за водом су им велике, јер је основна маса корена распрострањена у ораничном слоју (око 90 одсто), а биљке образују велику вегетативну масу (површина листова може да буде и већа од 1,5 квадратних метара), што утиче на високу транспирацију и потребу за водом. Условљене су и фазом раста. Највећа потреба је у фази интензивног раста розете и образовања органа за исхрану. Потребе зависе и од времена и места производње. Највећи захтеви су у току жарких дана јула и августа и већи су него у јесен, када се образује главица у време нижих температура и веће влажности, што смањује испаравање воде из земљишта. За ране сорте купуса оптимална влажност је 60 до 70 одсто пољског водног капацитета (ПВК), а за касне сорте купуса и остале купусњаче 70 до 80 одсто ПВК. Недостатак влаге у земљишту зауставља раст – листови остају ситни, знатан број биљака образује мале, растресите главице, а код келерабе долази до брзог старења.
Висока влажност земљишта има неповољан утицај на ове врсте – појављује се јача пигментација антоцијаном и приноси се знатно смањују. Купусњаче прекидају вегетацију када је влажност земљишта 40 одсто ПВК. Осим тога, дужи период са влажношћу ваздуха од 40 одсто знатно смањује принос. Оптимална влажност ваздуха за раст је од 60 до 90 одсто. Потребе купусњача за водом указују на то да се оне код нас, нарочито приликом касне производње, могу да производе само у условима наводњавања.
За узгој су најповољнија средње тешка земљишта с добрим ваздушним и водним режимом, уз довољно хранива. Код нас, нарочито касне сорте купуса, веома добро успевају на структурним и плодним, али и на тежим земљиштима, смоницама, гајњачама и тресетним земљиштима. Веома добро реагују на органска ђубрива. Бели и црвени купус имају изразите захтеве за азотом и фосфором, а мало мање за калијумом. Карфиол, кељ, пекиншки купус и келераба имају изразито високе, а кељ пупчар средње захтеве према азоту, фосфору и калијуму.
Добро успевају на земљиштима с високим нивоом подземне воде, али не подносе терене с много површинске воде. Не успевају на киселим земљиштима (пХ нижи од 5,5). За успешну производњу, најповољнија су она с неутралном до слабо киселом реакцијом (за купус и карфиол пХ 6,5, за келерабу пХ 5,5). Најмање захтеве има келераба, док карфиол и пекиншки купус имају веома велике за квалитетом земљишта.
Физиолошки поремећаји могу за последицу да имају шупљу главицу (неправилно ђубрење, хладно земљиште, суша), пуцање главице (после суше обилно заливање, јак мраз), биберкасте тачкице (велика количина хранива, висока температура), црне лисне дршке и главни лисни нерв, што је одлика вишка фосфора. Заштита свих купусњача је слична.
Главичасти купус
Ова двогодишња дикотиледона биљка гаји се већ више од 2.500 година. Разликују се бели главичасти купус (Botrytis oleracea var. capitata forma alba), црвени (Botrytis oleracea var. capitata forma rubrа) и љубичасти (Botrytis oleracea var. capitata forma semirubra). За исхрану се користе листови – главица, и то у свежем стању као салата, сок и вариво, као кисели, маринирани, сушени или замрзнути производ, што омогућује конзумирање током целе године. Поред значаја свежег купуса, велику вредност има и биоферментисан (кисељен). Од давнина је позната његова употреба у народној медицини (у случају главобоље, третирања рана, чира на желуцу и сл.). Има висок садржај протеина и шећера, нарочито моносахарида, што омогућује успешно кисељење. Богат је витамином Ц, којег има и у киселом купусу, због чега важи за витаминску храну током зиме. Од минералних материја истиче се садржај гвожђа, калцијума и калијума. Купуси имају и тиоцијанате, индол-3-карбинол, лутеин, зеаксантин, сулфорафанин и изотиоцијанате. Ова једињења су моћни антиоксиданти и познато је да помажу у заштити од рака дојке, дебелог црева, простате, као и у смањењу нивоа ЛДЛ, или „лошег“ холестерола у крви. Сок од купуса има лековито својство – познат је тзв. витамин У, који се користи за лечење стомачних обољења, нарочито чира.
Главица код раних сорти образује се после 15 до 19 листова, а код касних после 22 до 25 листова. Настаје активношћу вршног (терминалног) пупољка унутрашњег стабла који брже образује листове него што повећава висину. Тако долази до препокривања листова, који затварају унутрашње стабло и стварају главицу. Она може да буде округла, пљосната, овална и издужена, масе до неколико килограма. Чврстина јој је условљена бројем и густином образовања листова.
Данас постоји велики број сорти и хибрида белог и црвеног купуса који припадају одређеном типу. Од раних сорти, гаје се округле главице (тип „дитмар“), затим у типу сорте „ерстлинг“, конусног облика главице. Од средње раних, познате су „копенхашки“, „српски мелез 10“, „слава“, а од касних „футошки“, „бијељински“, „љубљански“ и низ хибрида. Данас су значајне сорте (хибриди) с дугим периодом чувања, што у континенталним условима продужава време употребе.
Купус долази на прво место у плодореду. С обзиром на то да образује велику вегетативну масу, веома добро усваја хранива из органских ђубрива. Добре преткултуре су махунарке, краставац, кромпир и траве, а за производњу касног купуса и стрна жита. Не би га требало гајити на истом месту три-четири године. Смањење приноса приликом гајења у монокултури је праћено и ширењем болести и штеточина. С обзиром на услове успевања и дужину вегетације, купус је значајна култура у интензивном повртарском плодореду. После раног купуса може да се гаји већи број повртарских врста, а касне сорте представљају другу културу у повртарском или комбинованом ратарско-повртарском плодореду. Требало би га гајити уз парадајз и кадифицу, што смањује напад штеточина, уз обавезно малчирање земљишта органским малчом или фолијом.
Обрада земљишта представља основу за успешну производњу. С обзиром на различите термине производње купуса, обрада може да буде пролећна – обавља се непосредно пред садњу раног купуса, и летња, која се обавља за производњу касног купуса. Летња обрада се састоји из плитког летњег орања (20 центиметара) и истовременог култивирања, тј. површинске припреме земљишта.
Приликом израде система ђубрења полази се од захтева биљака према хранивима. У просеку, купус с приносом од 10 тона главица износи 20 кг азота, 7,2 кг фосфора, 32 кг калијума и 1,5 кг магнезијума. Количина хранива и врсте ђубрива одређују се према плодности земљишта и њиховим изнетим количинама. Поред компостног стајњака и компоста (сертификованог) мора се узети у обзир и примена зеленишног ђубрива. У недостатку фосфора додаје се коштано брашно, а калијум може да се обезбеди ђубривима (дозвољеним) с већим садржајем калијума, а и магнезијума. Путем органских ђубрива уноси се 120 до 130 кг азота, 80 до 100 кг фосфора и 130 до 140 кг калијума по хектару. Фолијарна прихрана или фертигација обавља се течним органским ђубривима и фито-еко препаратима. Симптоми недостатка појединих елемената испољавају се веома слично на свим купусњачама, нарочито у фази лисне розете, а одређене реакције својствене су за органе који се користе у исхрани. Тако се недостатак азота испољава у бледозеленим листовима, који заостају у порасту и постепено опадају. Недостатак калијума огледа се у сушењу ивица листова и некротичним мрљама између лисних нерава. Недостатак фосфора успорава раст биљке, листови добијају љубичасту, а код карфиола цваст поприма црвенкасту нијансу. Недостатак магнезијума и гвожђа доводи и до хлорозе листова. Због недостатка калцијума образују се сиве мрље на врху и ободима листова. Мањак бора доводи до увртања листова (надоле), хлорозе, деформације вегетативног врха и шупљикавости стабла.
Основни начин производње је из расада, мада може и директном сетвом из семена. Производња купуса из расада има предност у органској производњи, што значи мање семена и олакшана нега у најмлађем, расадничком периоду раста, што се одражава на целокупну производњу.
Време сетве, тј. садње зависи од рејона гајења и сврхе производње. За приспевање у пролеће и током лета (мај-септембар) користе се сорте кратке вегетације и средњестасне, за кисељење и лагеровање касностасне, а за зимску производњу одређене отпорне сорте. Време сетве одређује се према времену садње. Период производње расада у повољним условима траје четири-пет недеља, када биљке образују 4–5 листова. У производњи расада купусњача могу да се примене сви начини производње – голих жила, контејнерски. За рану производњу то је контејнерски, а за касну то је расад голих жила. Приликом производње у контејнерима, када ћелија има око 30 кубних центиметара, из четири контејнера по квадратном метру може да се произведе до 600 комада расада. Овакав расад се и у неповољнијим условима боље укорењује. У случају неповољних услова, расад може да се складишти неколико дана.
Ова производња је увек ризична, с обзиром на то да у случају оштрих и дугих зима, као и јаких голомразица, може да дође до масовног измрзавања, иако се користе хибриди настали укрштањем купуса и кеља, као и одређени хибриди отпорни на ниске температуре.
Добар квалитет расада купуса постиже се редовним мерама неге – одржавањем оптималне температуре, влажности, а нарочито осветљености уз проветравање и прихрањивање у фази 2–4 листа и одговарајућим каљењем расада.
Рани купус се расађује када прође опасност од јачих мразева – крајем марта и почетком априла. За рану производњу требало би одабрати снажан и добро развијен расад. За средње рану производњу расађује се почетком маја, а за касну током прве половине јула. Расад у моменту расађивања би требало да има 5–6 добро развијених листова. На малим површинама садња је ручна, а на већим машинска. Земљиште је неопходно добро припремити пре садње, уз наводњавање, ради бољег примања биљака.
Неколико дана после расађивања обавља се контрола стања усева – ако недостаје више од 10 одсто биљака, попуњавају се празна места. Следећа мера неге је међуредна обрада, која се обавља ради уништавања корова и стварања повољног водно-ваздушног режима. Прво култивирање изводи се 3–5 дана после садње, а следеће после сваког наводњавања. Дубина култивације је највише 5 до 10 цм, због плитког корена. Међуредна обрада се изводи све док се не склопе редови.
Наводњавање је у нашим условима обавезна агротехничка мера. За успешну и сигурну производњу купуса норме заливања су од 20 до 40 милиметара. У сушном периоду не даје се много воде одједном, јер долази до пуцања главице. Код биљака с веома једрим главицама на мањим површинама може да се примени кирење – благо повлачење биљака нагоре, да би се прекинуо део коренчића, а тиме се смањује узимање воде и хране, успорава пораст биљке, као и пуцање главице. Ова појава је присутна код старих сорти, када су честе и обилне падавине у јесен, док су нови хибриди отпорни на пуцање.
Контрола болести, штеточина и корова
Превентивне мере чине основу заштите. Појава гука на корену купуса (Plasmodiophora brassicae) је знатно мања ако су у плодореду укључени боранија, хељда, краставац и парадајз. Раж редукује интензитет заразе на купусу у већем проценту од осталих биљних врста у плодореду. Укључивањем жита (јечам, овас, пшеница) и кукуруза смањује се појава беле трулежи. Иако репа и сточни грашак контролишу корове и повећавају азот у земљишту, оне су и добри домаћини за болести корена као што су Rhizoctonia и Pythium, те би их требало избегавати у смени усева с купусом. Овас у смеши са сточним грашком као зеленишно ђубриво смањује бројност корова и побољшава структуру земљишта. Заорава се пре расађивања касног купуса (лето), а сточни грашак (често с овсем) регулише корове и повећава садржај азота.
Лисна пегавост (Alternaria) сузбија се средствима на основи Streptomyces lydicus, Streptomyces griseoviridis, те препаратима као што су уље рузмарина, тимијана, каранфилића, ним уље, затим бакар-хидроксид или калијум-бикарбонат. Црна трулеж (Xanthomonas campestris) сузбија се препаратима на бази Bacillus subtilisa, затим бакар-хидроксидом, водоник-пероксидом или водоник-диоксидом, или биофунгицидима на основи Reynoutria sachalinensis. Компоненте бакра није дозвољено уносити док је време влажно. Пламењача (Peronospora parasitica) се сузбија препаратима као што су бакар-хидроксид, водоник-пероксид и калијум-бикарбонат. Фузаријум (Fusarium oxysporum) се сузбија средствима на основи Streptomyces griseoviridis, затим средствима на бази Trichoderma harzianum rifai и водоник-пероксидом или водоник-диоксидом. Ови биофунгициди употребљавају се и за третирање семена или се уносе између редова у време расађивања.
У сузбијању болести гуке-кила (Plasmodiophora brassicae) користе се превентивне мере – плодоред, незаражено семе, санитарне мере, као и гајење ароматичног биља, као што су вишегодишња жалфија, мента или тимијан, који обезбеђују ефикасну контролу кила, када се узгајају две-три године за редом.
Против Pseudomonas spp. и Erwinia carotovora употребљава се водоник-пероксид или водоник-диоксид, а против беле трулежи (Сclerotiniasclerotiorum) средства на основи Streptomyces lydicus и Coniothyrium minitans или бакар-октанат.
Најчешче штеточине на купусу су гусенице великог и mалог купусара. За сузбијање користе се биоинсектициди – азадирахтин, природни пиретрин и екстракт белог лука. Купусна лисна ваш сузбија се средствиmа као што су: азадирахтин, пиретрин, mацерат и уље белог лука, кедрово, ниm и сојино уље, затиm природни пиретрин и сапуни (калијуmове соли и mасне киселине). Ради сmањења ове штеточине, купус се гаји уз биљке пријатеље – парадајз или драгољуб. Купусна бела мушица – мољац сузбија се биоинсектицидима на основи Bacillus thuringiensis или средствима на бази Beauveria bassiana. Од биолошких средстава, употребљавају се азадирактин, природни пиретрин, калијумове соли и масне киселине, мацерат белог лука и уље соје.
Бувач се сузбија природним биоинсектицидима, као што су препарат спиносад, пиретрин, калијумове соли и масне киселине, кедрово и сојино уље. Купус би требало гајити уз кадифицу и парадајз. Против совица се такође користе биоинсектициди и примењује се окопавање. У борби са грчицама примењује се соларизација, а пужеви се сузбијају гвожђе-фосфатом и спиносадом (азадирахтин), мацератом белог лука, као и мамцима – клопкама. Пепео и дијатомејска земља спречавају купусну муву да положи јаја у земљиште. Купус може да се заштити од ње и малчом.
Контрола корова започиње плодоредом, обрадом, међуредном култивацијом и применом пламен-култиватора.
Берба се обавља када су покровни листови отворени, а главица образована, изражена и чврста на додир. Време бербе се заснива на односу тежине према величини главице. Зрео купус има бољу и дужу могућност чувања од недозрелог, јер су главице зрелог купуса збијеније. Купус намењен чувању се углавном убире ручно. Механизована берба примењује се код купуса намењеног за прераду. Одлагање бербе само за неколико дана може да доведе до пуцања главица. Такве главице услед влажног времена подложне су настанку разних обољења.
Пролећне и летње сорте могу да дају и накнадни принос, после уклањања главног пупа – главице. Ово је могуће постићи ако се одсецање главице од стабла обави на 10 цм изнад земље, тј. непосредно испод саме главице – основе розетних листова. После бербе, оштрим ножем се засече део преосталог стабла и после неколико недеља уз обезбеђење влаге и хранива доћи ће до развоја неколико малих главица које представљају допунску, другу бербу.
Ране сорте могу да се чувају од три до шест недеља, а касне пет до шест месеци. Купус намењен дужем складиштењу мора да се чува на 0 степени и на релативној влажности ваздуха од 98 до 100 одсто. Препоручљиве температуре за транспорт су од 0 до 4 степена. У фази расхлађивања главица потребно је остварити интензивну размену топлоте (брзина струјања ваздуха 2 до 3 метара у секунди). Касније, током чувања раслађених главица, пожељна је мања брзина струјања од 0,1 до 0,5 м/с, јер се брзом циркулацијом повећава исушивање.
Главичасти купус има врло низак интензитет дисања (у зависности од сорте и температуре чувања) и продукцију етилена. Најбоље је ако се у складишту чува само он – никада га не би требало чувати с воћем, због инкомпатибилности, нарочито не с јабукама. Чување може да се продужи у расхладним системима с контролисаном атмосфером. Препоручује се контролисана атмосфера од 2 до 3 одсто кисеоника и 3 до 6 одсто угљен-диоксида. У овим условима, купус може да се очува и до девет месеци. Озледе услед измрзавања јављају се на температурама нижим од –0,9 степена, а смрзавање на –1 степену.
Касне сорте („футошки“ и „српски мелез“) дуго се и добро чувају у кућним условима, спремиштима и надземним траповима. Осетљиве су на присуство етилена. Најважније болести на које би требало обратити пажњу током чувања су Botrytis и Scerotinia.
Карфиол
Ово квалитетно поврће препоручује се као храна за болеснике, старије особе и децу. Од свежег карфиола праве се разнолика и врло укусна јела или служи као додатак другим јелима. У прехрамбеној индустрији користи се за маринирање, сушење и замрзавање. Јестиви део је бела, компактна, неразвијена и метаморфозирана цваст, тзв. ружа, коју образују етиолирани, веома скраћени и збијени делови цвасти (беле, зелене, љубичасте). То је биљка умереног климата. Клија већ на 1 степену, а оптимум за раст је око 18 степени. Захтева високу релативну влажност ваздуха од око 85 одсто и релативно високу влажност земљишта око 80 одсто ПВК. Температуре изнад 25 степени уз сушу негативно утичу на цваст. Важи за биљку дугог дана. Најбоље успева на средње тешким и богатим земљиштима. Долази на прво место у плодореду. За 10 тона приноса потребно је 28 кг азота, 10,3 кг фосфора, 30 кг калијума и 1,2 кг магнезијума. Ђубрење је као код купуса. Карфиол реагује на недостатак микроелемената и азота. Приликом његовог недостатка стварају се закржљале цвасти, а нарочито је осетљив на недостатак бора. Производи се из расада, а сетва се подешава према року расађивања, узимајући у обзир да је расад спреман за расађивање за пет-шест недеља.
С овом врстом, избором сорти с гајењем на пољу, у заштићеном простору и уз дорастање може да се постигне целогодишња производња. После ницања у почетној фази раст је мало спорији (првих 15 дана), а након тога је уједначенији и најинтензивнији пред образовање цвасти (30–60 дана).
Гаји се из расада. За успешну производњу, избор сорте је од изузетног значаја (одређеног типа) на основу дужине вегетације, крупноће цвасти, збијености, обојености и осетљивости на биотичке факторе – пре свега на температуру. Нови хибриди омогућују истовремено образовање цвасти, као и једнократну бербу и примену механизације.
Према дужини вегетације од расађивања до бербе, сорте се деле на: ране (од 60 до 100 дана), средњекасне (од 101 до 130), касне (од 131 до 200) и озиме (више од 200 дана).
Од квалитетних особина карфиола за тржиште, пожељна је чврста, бела цваст, фине текстуре, средње величине, до 1 кг. За прераду користе се оне с већим цвастима, које се лако раздвајају на гране. Отпорност на растреситост и прорастање брактеја, као и отпорност на болести, штеточине и климатске аверзије спадају међу најзначајнија производна својства.
Размак садње зависи од бујности сорте. Ране сорте које су мање бујне углавном се саде на размак од 50 д` 50 цм, тј. око четири биљке по квадратном метру. За бујније сорте углавном се планира већи размак редова: од 60 до 80 и размак у реду од 40 до 70 цм. Најбујније озиме сорте саде се по две биљке/м2.
Данас је све популарније гајење „мини“ карфиола, величине цвасти 5 до 8 цм. Изабране сорте саде се у склопу од 20 до 40 биљка/м2. Приноси по јединици површине су мањи, али постиже се већа цена. Тај карфиол се нарочито цени у угоститељству и малим домаћинствима.
Неповољни услови током производње често проузрокују физиолошке поремећаје, који делимично или у потпуности умањују тржишну вредност цвасти. Прорастање брактеја, уз појаву ситних листова који прорастају кроз ружу, доводе до растресите цвасти. У почетку ти листови су бели, а касније постају зелени. Ова појава условљена је ниским и високим температурама, али такође постоје сорте код којих је она веома често изражена. Пупољчење је појава малих цветних пупољака на површини руже, што смањује збијеност. На њу највише утичу високе температуре у завршној фази образовања руже, али и шок приликом садње, нарочито неквалитетног, ситног расада. Јаловост, тј. изостанак заметања цвасти последица је негативног утицаја ниских температура (око –10 степени), тако да се образује само лисна розета. Исцветавање настаје када после расађивања наступе ниже температуре (од 1 до 5 степени), погодне за развој генеративних органа.
Бере се на основу величине и збијености цвасти. Она је приспела за бербу ако је остварила пречник од 11 до 15 цм. Губитак или извиривање одређених делова цвасти ствара „пиринчани“ изглед и указује на презрелост.
Биљке могу целе да се чупају, а затим се режу лисне дршке спољних листова у основи, остављајући венац од три до пет листова. Берба је сукцесивна, а принос је од 20 до 50 т/ха. Цваст карфиола мора да буде цела, здрава, чиста, без видљиве стране материје и страног мириса. За пласман на тржиште може да се припреми на неколико начина: са здравим листовима, који потпуно прекривају ружу; листови се обрежу на највише 3 цм изнад површине цвасти, а стабљика испод последњег листа; обрезују се сви листови осим највише пет листова светлозелене боје, који прилежу уз ружу; ружа без листова се обмотава терморезистентном ПЕ фолијом. Карфиол се пакује у летварице или картонске кутије.
Оптимална температура за чување карфиола је 0 степена, а релативна влажност ваздуха би требало да се креће од 95 до 98 одсто. Биљка може успешно да очува квалитет током три недеље. Врло је осетљив на присуство етилена. Чак и услед његовог врло ниског присуства, током дистрибуције и краткотрајног чувања настаје промена боје цвасти, жутило и одвајање лисних дршки покровних листова од цвасти. Током чувања карфиол се не сме мешати с јабукама, дињама и парадајзом.
Контролисана или уређена атмосфера пружа мање погодности у чувању карфиола. Озледе измрзавањем настају на –0,8 степени, што укључује омекшавање и појаву сиве боје на цвастима и увенућа зелених листова око њих, а убрзо почиње и развој бактериоза (Erwinia и Pseudomonas).
Сеје се крајем јула на отвореним лејама, а расађује у августу и септембру. Пре великих хладноћа, вади се са груменом земље и пресађује у хладне леје, пластичне тунеле или подруме. Биљке се држе у мраку на температури од 1 до 3 степена. Дорастање иде на рачун преласка хранива из листова у цваст. Карфиол полако дораста и бере се од новембра до фебруара. На 1 м2 добија се 5 до 15 кг.
(Наставак у следећем броју)
Проф. др емеритус Бранка Лазић
Проф. др Зоран С. Илић
Проф. др Михал Ђуровка
Добро јутро број 544 – Август 2017.
