Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ ОТРОВНЕ ПЕЧУРКЕ И ЈЕСТИВЕ ДВОЈНИЦЕ (3) Најважније је – препознати отровнице

ОТРОВНЕ ПЕЧУРКЕ И ЈЕСТИВЕ ДВОЈНИЦЕ (3) Најважније је – препознати отровнице

352

Пише: Момчило Даљев

Прво питање које просечна особа постави неком познаваоцу гљива јесте „да ли се ова гљива једе?“, а већина енциклопедија гљива за почетнички ниво има стандардну поделу на јестиве гљиве и њихове отровне двојнице. Иако нема ничег лошег у том приступу, право питање не би требало да буде да ли је та гљива јестива, већ пре да ли је та гљива отровна.

Почетнику је много битније да савлада отровне гљиве и детаљно их проучи, како му не би промакла нека отровна лепотица која не прашта грешку.

Један једини отровни шампињон

Једина отровница међу шампињонима је Agaricus xanthoderma и ту гљиву научи сваки почетник веома лако. Шампињони имају више карактеристика које их сврставају у одређене подгрупе и односе се на боју клобука и шешира, промену боје меса на површини, промену боје меса при повреди, мирис и друге. Оно што отровног шампињона издваја од осталих јесте његова особина да му месо мења боју у жуто при дну дршке и да има непријатан мирис на тинту или карбол. Сам мирис је доста субјективна карактеристика, те се не би требало ослањати на њега (мада се тај непријатни мирис кувањем појачава), али је зато промена боје меса веома сигуран начин да издвојите отровног шампињона од јестивог, под условом, наравно, да сте узбрали шампињон, а не неку пупавку беле боје.

Отровни шампињон изазива гастроинтестиналне тегобе и води се као врста смањене и несталне токсичности, што отприлике значи да понекад и неће доћи до тровања након конзумације, а и када дође до тровања, оно се манифестује дијарејом и стомачним проблемима.

Оловаста рудолиска

Ова отровница (Entoloma sinuatum) плодоноси од лета до јесени по листопадним шумама на кречњачком терену. Изазива веома тешка и непријатна гастроинтестинална тровања, али су забележени и смртни случајеви. Распознајемо је по крупном, меснатом шеширу који је окер до сиве боје, у младости купаст, затим раширен, са карактеристичном купом у средини. Листићи су јој у почетку жућкасти, а касније ружичасто-наранџасти. Дршка је крупна и робусна, у боји шешира. Мирис јој подсећа на брашно али врло брзо постаје непријатан.

Можемо је заменити са јестивом белом шљивовачом (Entoloma sepium), глоговачом (Entoloma clypeatum), ђурђевачом (Calocybe gambosa) и брашњачом (Clitopilus prunulus). Забуна се лако отклања – прве три врсте су пролећне, док оловаста рудолиска плодоноси у јесен и по шумама, док претходне три преферирају воћњаке и жбуње, с тим да се ђурђевача ипак може пронаћи и у шуми, уз стабла дивље трешње. Само, ако слепо гледамо на термине пролећна и јесења гљива, можемо да упаднемо у велику заблуду. Термин јесења и каснојесења гљива означава врсте које плодоносе на нижим температурама. Како гљиве не признају људске календаре, може се десити да након благе зиме нека јесења гљива залута у пролеће и изазове забуне с тешким последицама.

Мала смрт

Шешир ове неугледне гљивице (Galerina marginata) не прелази 7цм, меснат је, рђасто смеђе до жуто-окер боје. Дршка јој је 7×1цм, светло окер боје, а према бази тамнија. Прстен је смеђ, ситан, неугледан и, како гљива стари, слепљен са дршком. Плодоноси углавном на трулом четинарском дрвећу. Смртно је отровна и изазива подмукли фалоидински синдром. Њен двојник је зимска пањевчица (Flammulina velutipes) јестива и тражена гљива, поготово јер је једна од ретких које плодоносе дубоко у зиму. Расте као паразит на стаблима лишћара, али најчешће на јасену и багрему.

Препознатљиве карактеристике зимске пањевчице су:

окер-наранџаста боја шешира,

расте у густим бусеновима с по више примерака из једне базе,

бели и ретки листићи слободни су од дршке,

прстен је одсутан и

танка дршка је у доњем делу тамнос до црне боје и баршунаста.

Упоређивањем карактеристика долази се до закључка да замена ове две гљиве и није претерано вероватна, али се ипак дешава. Потребно је водити рачуна о одсуству, то јест присуству прстена, с тим да код мале смрти он уме лако да отпадне, али ни то није пресудна карактеристика јер мала смрт може да плодоноси и на лишћарима. Најважнија карактеристика је баршунаста дршка код зимске пањевчице коју мала смрт никада нема.

Лудара једини токсични вргањ

Упркос свом злокобном имену (домаћем и латинском), лудара(Rubroboletus satanas) изазива само гастроинтестиналне тегобе и нису забележени случајеви измењеног стања свести услед њене конзумације. Једини је заиста токсични вргањ. Лако се распознаје по крупном, меснатом шеширу који је сомотаст и прљавобеле боје. Поре су му црвене, а на додир поплаве. Дршка је трбушаста, што целој гљиви даје специфични облик крчага. Месо јој је беличасто жуто и благо поплави када је повређено. Плодоноси по листопадним шумама на кречњачком терену.

Може се заменити са другим вргањима који имају црвене или јарконаранџасте поре.

Заводница

Заводница (Omphalotus olearius) честа је отровна гљива која расте бусенасто на стаблима, корењу, пањевима и отпалим гранама лишћарских врста. Узрочник је највећег броја случајева тровања гљивама у Србији и изазива повраћање, презнојавање, појачано лучење пљувачке, дијареју, болове у стомаку и слично. Иако није смртно отровна, и не изазива оштећења органа, особе које су конзумирале заводницу тврде да су симтоми веома тешки.

Основне карактеристике ове гљиве су:

шешир жут до јарконаранџасто црвен, пречника до 18цм,

листићи су жути, различите дужине и силазе низ дршку,

дршка у боји шешира дужине до 16цм, према бази танка и закривљена и

споре су јој беле боје.

Њен дежурни двојник је високоцењена лисичарка. Основна разлика између те две гљиве је у томе што заводнице расту на пањевима, док су лисичарке распрострте по шумској стељи и у томе што лисичарке (за разлику од заводнице) немају листиће, већ неку врсту жилица које се спуштају низ шешир. Лисичарка је, такође, жута док су заводнице јарко наранџасте до наранџасто црвене са горње стране док су са доње стране жуте боје. Варијације у боји су могуће као и чињеница да заводнице не расту увек у бусену (што је, такође важна карактеристика те гљиве) већ се могу пронаћи и појединачни примерци. Исто тако, заводница може да завара берача тако што привидно расте из земље а не пања док се уствари она заправо налази причвршћена на корен или грану коју је покрило лишће или земља. За искусног берача је скоро па немогуће да замени лисичарку и заводницу, али се почетницима саветује опрез и консултација с искуснијим гљиварима