Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ OTROVNE PEČURKE I JESTIVE DVOJNICE (3) Najvažnije je – prepoznati otrovnice

OTROVNE PEČURKE I JESTIVE DVOJNICE (3) Najvažnije je – prepoznati otrovnice

3000

Piše: Momčilo Daljev

Prvo pitanje koje prosečna osoba postavi nekom poznavaocu gljiva jeste „da li se ova gljiva jede?“, a većina enciklopedija gljiva za početnički nivo ima standardnu podelu na jestive gljive i njihove otrovne dvojnice. Iako nema ničeg lošeg u tom pristupu, pravo pitanje ne bi trebalo da bude da li je ta gljiva jestiva, već pre da li je ta gljiva otrovna.

Početniku je mnogo bitnije da savlada otrovne gljive i detaljno ih prouči, kako mu ne bi promakla neka otrovna lepotica koja ne prašta grešku.

Jedan jedini otrovni šampinjon

Jedina otrovnica među šampinjonima je Agaricus xanthoderma i tu gljivu nauči svaki početnik veoma lako. Šampinjoni imaju više karakteristika koje ih svrstavaju u određene podgrupe i odnose se na boju klobuka i šešira, promenu boje mesa na površini, promenu boje mesa pri povredi, miris i druge. Ono što otrovnog šampinjona izdvaja od ostalih jeste njegova osobina da mu meso menja boju u žuto pri dnu drške i da ima neprijatan miris na tintu ili karbol. Sam miris je dosta subjektivna karakteristika, te se ne bi trebalo oslanjati na njega (mada se taj neprijatni miris kuvanjem pojačava), ali je zato promena boje mesa veoma siguran način da izdvojite otrovnog šampinjona od jestivog, pod uslovom, naravno, da ste uzbrali šampinjon, a ne neku pupavku bele boje.

Otrovni šampinjon izaziva gastrointestinalne tegobe i vodi se kao vrsta smanjene i nestalne toksičnosti, što otprilike znači da ponekad i neće doći do trovanja nakon konzumacije, a i kada dođe do trovanja, ono se manifestuje dijarejom i stomačnim problemima.

Olovasta rudoliska

Ova otrovnica (Entoloma sinuatum) plodonosi od leta do jeseni po listopadnim šumama na krečnjačkom terenu. Izaziva veoma teška i neprijatna gastrointestinalna trovanja, ali su zabeleženi i smrtni slučajevi. Raspoznajemo je po krupnom, mesnatom šeširu koji je oker do sive boje, u mladosti kupast, zatim raširen, sa karakterističnom kupom u sredini. Listići su joj u početku žućkasti, a kasnije ružičasto-narandžasti. Drška je krupna i robusna, u boji šešira. Miris joj podseća na brašno ali vrlo brzo postaje neprijatan.

Možemo je zameniti sa jestivom belom šljivovačom (Entoloma sepium), glogovačom (Entoloma clypeatum), đurđevačom (Calocybe gambosa) i brašnjačom (Clitopilus prunulus). Zabuna se lako otklanja – prve tri vrste su prolećne, dok olovasta rudoliska plodonosi u jesen i po šumama, dok prethodne tri preferiraju voćnjake i žbunje, s tim da se đurđevača ipak može pronaći i u šumi, uz stabla divlje trešnje. Samo, ako slepo gledamo na termine prolećna i jesenja gljiva, možemo da upadnemo u veliku zabludu. Termin jesenja i kasnojesenja gljiva označava vrste koje plodonose na nižim temperaturama. Kako gljive ne priznaju ljudske kalendare, može se desiti da nakon blage zime neka jesenja gljiva zaluta u proleće i izazove zabune s teškim posledicama.

Mala smrt

Šešir ove neugledne gljivice (Galerina marginata) ne prelazi 7cm, mesnat je, rđasto smeđe do žuto-oker boje. Drška joj je 7x1cm, svetlo oker boje, a prema bazi tamnija. Prsten je smeđ, sitan, neugledan i, kako gljiva stari, slepljen sa drškom. Plodonosi uglavnom na trulom četinarskom drveću. Smrtno je otrovna i izaziva podmukli faloidinski sindrom. Njen dvojnik je zimska panjevčica (Flammulina velutipes) jestiva i tražena gljiva, pogotovo jer je jedna od retkih koje plodonose duboko u zimu. Raste kao parazit na stablima lišćara, ali najčešće na jasenu i bagremu.

Prepoznatljive karakteristike zimske panjevčice su:

oker-narandžasta boja šešira,

raste u gustim busenovima s po više primeraka iz jedne baze,

beli i retki listići slobodni su od drške,

prsten je odsutan i

tanka drška je u donjem delu tamnos do crne boje i baršunasta.

Upoređivanjem karakteristika dolazi se do zaključka da zamena ove dve gljive i nije preterano verovatna, ali se ipak dešava. Potrebno je voditi računa o odsustvu, to jest prisustvu prstena, s tim da kod male smrti on ume lako da otpadne, ali ni to nije presudna karakteristika jer mala smrt može da plodonosi i na lišćarima. Najvažnija karakteristika je baršunasta drška kod zimske panjevčice koju mala smrt nikada nema.

Ludara jedini toksični vrganj

Uprkos svom zlokobnom imenu (domaćem i latinskom), ludara(Rubroboletus satanas) izaziva samo gastrointestinalne tegobe i nisu zabeleženi slučajevi izmenjenog stanja svesti usled njene konzumacije. Jedini je zaista toksični vrganj. Lako se raspoznaje po krupnom, mesnatom šeširu koji je somotast i prljavobele boje. Pore su mu crvene, a na dodir poplave. Drška je trbušasta, što celoj gljivi daje specifični oblik krčaga. Meso joj je beličasto žuto i blago poplavi kada je povređeno. Plodonosi po listopadnim šumama na krečnjačkom terenu.

Može se zameniti sa drugim vrganjima koji imaju crvene ili jarkonarandžaste pore.

Zavodnica

Zavodnica (Omphalotus olearius) česta je otrovna gljiva koja raste busenasto na stablima, korenju, panjevima i otpalim granama lišćarskih vrsta. Uzročnik je najvećeg broja slučajeva trovanja gljivama u Srbiji i izaziva povraćanje, preznojavanje, pojačano lučenje pljuvačke, dijareju, bolove u stomaku i slično. Iako nije smrtno otrovna, i ne izaziva oštećenja organa, osobe koje su konzumirale zavodnicu tvrde da su simtomi veoma teški.

Osnovne karakteristike ove gljive su:

šešir žut do jarkonarandžasto crven, prečnika do 18cm,

listići su žuti, različite dužine i silaze niz dršku,

drška u boji šešira dužine do 16cm, prema bazi tanka i zakrivljena i

spore su joj bele boje.

Njen dežurni dvojnik je visokocenjena lisičarka. Osnovna razlika između te dve gljive je u tome što zavodnice rastu na panjevima, dok su lisičarke rasprostrte po šumskoj stelji i u tome što lisičarke (za razliku od zavodnice) nemaju listiće, već neku vrstu žilica koje se spuštaju niz šešir. Lisičarka je, takođe, žuta dok su zavodnice jarko narandžaste do narandžasto crvene sa gornje strane dok su sa donje strane žute boje. Varijacije u boji su moguće kao i činjenica da zavodnice ne rastu uvek u busenu (što je, takođe važna karakteristika te gljive) već se mogu pronaći i pojedinačni primerci. Isto tako, zavodnica može da zavara berača tako što prividno raste iz zemlje a ne panja dok se ustvari ona zapravo nalazi pričvršćena na koren ili granu koju je pokrilo lišće ili zemlja. Za iskusnog berača je skoro pa nemoguće da zameni lisičarku i zavodnicu, ali se početnicima savetuje oprez i konsultacija s iskusnijim gljivarima