У развојној фази јајета укусна благва лако и често бива замењена отровном зеленом пупавком, чија конзумација изазива ташка тровања с неретко и смртним исходом.
Непридржавање савета о правилном сакупљању један је од честих узрока тровања гљивама.
Прво питање које просечна особа постави неком познаваоцу гљива јесте „да ли се ова гљива једе?“, а већина енциклопедија гљива за почетнички ниво има стандардну поделу на јестиве гљиве и њихове отровне двојнице. Иако нема ничег лошег у том приступу, право питање не би требало да буде да ли је та гљива јестива, већ да ли је та гљива отровна. Почетнику је много битније да савлада отровне гљиве и детаљно их проучи, како му не би промакла нека отровна лепотица која не прашта грешку. О тим и таквим печуркама управо говоримо.
Проблем не лежи само у познавању или непознавању отровних и јестивих гљива, већ и у познавању њиховог правилног сакупљања. Може неко да буде упознат са зеленом пупавком до најситнијих детаља, ако ће прекршити једно од основних правила сакупљања и узбрати гљиву из рода Amanita у фази јајета, под изговором да је благва најукуснија управо у тој фази.
Кобнне грешке
Поред тога што је брање благве у неразвијеној фази законом забрањено и што, као таква, не може да сазри и расеје споре, она тада може прилично лако бити замењена зеленом пупавком, што се и дешавало. Колико 2019. године забележен је најмање један смртни случај проузрокован конзумацијом зелене пупавке која је убрана у фази јајета, а берачи су ловили високоцењене благве.
Више је начина да се јестива гљива замени отровном, а ово су само неки од њих:
– недовољно познавање света гљива уопште,
– недовољно познавање свих могућих двојника неке јестиве гљиве,
– непридржавање савета о правилном сакупљању,
– веровање брзоплетој детерминацији путем друштвених мрежа и конзумирање гљива „препознатих“ на тај начин,
– погрешно усвојено знање на самом почетку гљиварске каријере,
– претерана самоувереност,
– став који води до мишљења како је особа научила све што се може знати о гљивама и да је више ништа не може изненадити,
– веровање у заблуде о гљивама које круже у народу одвајкада.
Сваки иоле озбиљнији гљивар почетнику ће рећи да у свету гљива не постоје пречице: морају се савладавати прво појединачне гљиве, па онда читави родови и групе. Бављење гљивама, оно озбиљније барем, целоживотна је каријера и ту учење никада не престаје. Знање се стиче поступно: подучавањем од искусних гљивара, проучавањем доступне литературе, упоређивањем својих налаза с оним на друштвеним групама, сталним изласцима на терене и гљиварске изложбе, као и на много других начина.
У наставку ћемо приказати неке од најчешћих отровница и њихове јестиве двојнике.
Зелена пупавка
Зелена пупавка (Amanita phalloides) свакако је најважнија отровница коју сваки гљивар мора детаљно упознати. Ова гљива изазива највећи број случајева тровања која се завршавају смртним исходом. Шешир јој је гладак, без крпица и веома варијабилне боје, од зелене преко жућкасте па до смеђе, али увек с јачом или слабијом примесом зелене боје. Листићи, дршка, прстен и овојница су јој бели, али дршка често може имати зелене преливе.
Зелена пупавка гљива је врло карактеристичног изгледа и може се очекивати да су случајеви замене ове гљиве с неком јестивом ретки, али ни изблиза није тако. Прилично велики број јестивих врста налази се на списку њених двојница. За почетак најважније, зелене врсте из рода Russula. Веома велики број људи отрује се зеленом пупавком, мислећи да једе неке од зелених зека. Осим боје, та група гљива нема ништа заједничко са било којом пупавком, али се несреће стално дешавају.
О чему је потребно водити рачуна приликом брања зеки:
– месо врста из рода Russulа је крто попут креде, лако пуца и мрви се под прстима,
– база дршке је заобљена и никада нема волву нити гомољ,
– ниједна Russulа нема прстен и
– ниједна Russulа нема остатке универзалног вела на шеширу.
Поред познавања ових основних карактеристика, потребно је избегавати сакупљање превише младих примерака, јер тиме повећавамо шансу за замену с отровницом. Штавише, брање неразвијених гљива један је од чешћих начина да сладокусцима у тањир уместо благве упадне зелена смрт. Забележени су случајеви тровања зеленом пупавком када су берачи сакупљали благве (Amanita caesarea) које се још нису развиле из јајета, под изговором да су тако најукусније. Поред њих, могућа је замена пухарица с неразвијеном пупавком, али и стршка (Phallus impudicus) који није изашао из овоја, а баш се у тој фази припрема за израду лековитих тинктура. У случају ове две групе гљива најобичнији пресек може да отклони недоумицу.
Као додатак горенаведеним. још се и гљиве из рода Agaricus могу помешати са зеленом пупавком, односно њеном албино варијантом, и у том случају се мора водити рачуна о томе да се не беру премлади примерци (док су им листићи још увек крем боје) и о присуству, тачније, одсуству овојнице.
Пантеровка
Латински назив јој је Amanita pantherina. Веома је честа гљива у Србији. Плодоноси од пролећа до јесени по лишћарским и четинарским шумама. Препознаје се по шеширу мрке боје који је посут белим крпицама, Има белу дршку и прстен, а дршка се завршава гомољастим задебљањем. Изазива тешка тровања пантеринским синдромом, смртни случајеви нису чести, али тровање овом гљивом оставља тешке последице на бубрезима и јетри. Њена стандардна јестива двојница је бисерка (Amanita rubescens), али и тигрица (Amanita excelsa). Бисерка се од пантеровке јасно разликује по томе што су јој шешир и дршка у преливима вински црвене боје, а сам шешир је посут крпицама које су сивкасто до прљавобеле боје. Месо бисерке, када је повређено, поприма вински црвену боју. Тигрица је сличнија пантеровки, али се ипак може препознати по боји шешира који је тамносив, као и крпицама које су сиве, а не беле боје.
| Гљива | Amanita pantherina | Amanita rubescens | Amanita excelsa |
| Особина | |||
| Шешир | Браон боје | Бледо-окер до браонкасте боје | Тамне сивосмеђе боје |
| Крпице | Беле | Сивкасте до прљавобеле | Сивкасте |
| Ивица шешира | Наребрена | Није наребрена | Није наребрена |
| Дршка | Бела | Браонкасте до црвенкасте боје | Беличаста до сивосмеђа |
| Месо | Не мења боју | Мења боју у вински црвено | Не мења боју |
Мухара
Можда најпознатија гљива на свету је Amanita muscaria – мухара. Распрострањена је широм северне хемисфере, али је у скорашње време расађивањем садница раширена и по јужној полулопти.
Упркос свом имену, мухара у себи садржи једињење мускарин само у траговима. Поред своје репутације као шаманске гљиве мухара се везује и за викиншке берсеркер ритуале. Наводно су Викинзи користили ову гљиву како би пали у посебно стање свести, такозвани берсерк, када би добијали надљудску снагу и екстремну толеранцију на бол. Посебна група ратника се називала берсеркери и важили су за неустрашиве борце који се не плаше смрти нити рањавања. Као и многи други митови, ни овај није потврђен у науци и не постоје археолошки и други докази да су Викинзи користили мухару у својим ритуалима, али се мит ипак толико учврстио у свести људи, да је добио посебан статус међу мистицима и неопаганима.
Шешир мухаре је углавном црвене боје и посут белим остацима овоја који понекад могу бити одсутни или их може спрати киша. Постоје жути, па и албино варијетети гљиве, што понекад може збунити бераче.
Листићи, прстен и дршка су јој беле боје. Дршка је пуна, али код старијих примерака може постати шупља. На дну дршке је гомољасто назубљено задебљање, обично прекривено љуспицама од остатка овоја из којег је гљива израсла.
Месо јој је бело и крхко без особитог мириса и укуса.
Мухара плодоноси од средине лета па до краја октобра у црногоричним и листопадним шумама, углавном у боровима, смрчама и буквама. Потенцијално се може заменити с веома цењеном јестивом благвом (Amanita caesarea) која има наранџастожут шешир без крпица, жуту дршку и прстен, а при бази дршке веома упечатљиву овојницу.
(Наставак у идућем броју)
