U narodu se kaže: „Sve su gljive jestive, a neke samo jednom“. Da bi se sprečile neželjene posledice koje često mogu biti i kobne, neophodno je dobro poznavanje gljiva, posebno otrovnica. Uglavnom greše početnici, ali i iskusni sakupljači uvereni u to da su dobri poznavaoci gljiva. Međutim, zbog promena vremenskih uslova, otrovne se veoma lako mogu zameniti s jestivim vrstama.
Među otrovnicama o kojima se manje zna su i entolome. U ovom rodu ima dosta otrovnih, a između ostalih su smrtno otrovna olovasta, blistava i pokunjena rudoliska.
Olovasta rudoliska (Entoloma sinuatum) je smrtno otrovna pečurka. Pojavljuje se početkom leta i prati jestive sve do jeseni. Nalazi se u listopadnim šumama, po rubovima šuma i u parkovima. Kod nas ih ima na Tari i Zlataru, ali i drugim gljivarskim terenima.
Ova rudoliska prepoznaje se po sivkastom šeširiću svilenkastog sjaja, čiji je prečnik od šest do 12 centimetara. Kod mladih gliva savijen je nadole, a kasnije se raširi. Tokom sušnog perioda na njemu se mogu videti urasle dlačice.
Listići su uz dršku ređi, a uz rub gušći. U početku su bledožuti, a kasnije crvenkasti – zbog boje spora i različite dužine.
Drška visoka dvanaestak centimetara je bleda i nepravilno zadebljala, uglavnom pri dnu.
Otrovno meso je čvrsto, bele boje i miriše na brašno. Kasnije, kako pečurka stari, miriše na rotkvu. Miris nikako ne sme zavarati berača da ubere ovu otrovnicu.
GLJIVARSKA PRAVILA
Jestive pečurke nikada ne treba tražiti u blizini otrovnih. Gljivarski stručnjaci smatraju da je minimalno rastojanje od jednog metra bezbedno za sakupljanje, zbog toga što pečurke bacaju spore u okolinu. U korpi se ne smeju naći jestive s otrovnim, odnosno s onim za koje sakpuljač nije siguran. Njih treba odvojiti u posebnu posudu, pa kod kuće još jednom pregledati koristeći stručnu literaturu. Početnicima se preporučuje da gljivare s iskusnim beračima. Ako se nađe smo jedna otrovna, sve iz korpe treba baciti, a zatim dobro oprati i ruke i korpu. Zato valja brati samo onoliko pečuraka koliko je neophodno za jedan obrok. Prva pomoć prilikom trovanja je povraćanje. Otrovanom se daje topla voda i na svaki način se izaziva povraćanje. U što kraćem roku se mora javiti lekaru, a prilikom pripremanja jela obaveno se ostavlja jedna gljiva u frižideru. Ako je jelo pripremljeno od više vrsta, valja od svake vrste ostaviti po jedan primerak da bi se moglo pokazati lekaru.
Blistava rudoliska (Entoloma nitidum) raste uglavnom u četinarskim šumama i prepoznje se po tamnoplavom, odnosno metalik plavom šeširiću koji je u obliku zvona s malom grbom na sredini. Kad gljiva ostari, promeni boju u sivkastoplavu. Rub joj postane ravan, meso je tanko i miriše na rotkvu. Listići su široki, trbušasti i nejednake dužine, u pazuhu odvojeni od drške. Kod mladih gljiva su belkasti, a starenjem postaju ružičasti i crvenkasti.
Drška je kratka, tanja pri vrhu, vitka, glatka, cilindrična i šuplja, boje šeširića, ali je pri dnu belkasta.
Ova gljiva raste na Tari i može se zameniti s E. maddidum i E. bolxamii.
Pokunjena rudoliska (Entoloma ropodopolium) je takođe otrovnica, koja samo tri sata posle konzumiranja izaziva gastrointestinalne tegobe, glavobolju, nesvesticu, a ako je obrok bio obilniji – i smrt.
Prepoznaje se po svetlom sivosmeđem, vodenastom šeširiću, koji je kod mladih gljiva savijen nadole, a kasnije se raširi i ima malo ulegnuće na sredini. Kad je vreme suvo, površina šeširića je sjajna s nepravilnim, često ispucalim ivicama. Šeširi mogu biti sitni, prečnika do dva, ali i krupniji, do 10 centimetara. Listići su gusti i blago se spuštaju niz dršku. U početku su beli, a kasnije ružičasti i crvenkasti.
Drška je tanka, cilindrična, šuplja, tvrda i krta, visoka (do 9 centimetara), a meso bez posebnog mirisa, tanko i lomljivo.
D. Radivojac
