Текст и фото: Жељко Дулановић
Брвнара на окућници Илије Марковића у Негбини на падинама Муртенице стара је век и по, а као да је јуче грађена. Дуг живот, кажу горштаци, подарили су јој зрела борова грађа, подрум од камена и вештина старих мајстора. Због тога и саветују да се чамова и борова грађа сече у зиму када дрво мирује, а суши природно, у витловима, на киши, ветру и сунцу.
– Наши преци су више живели у складу с природом него ми данас. Вековно искуство их је научило када и где ваља сећи грађу и чиме је заштитити од штеточина, па зато су објекти које су градили и данас у одличном стању – каже Илија Марковић (55).
Кућа чукундеде Илије Марковића
На брвнари у којој су одрасле генерације Марковића, Илија је пре петнаестак година морао једино да поправи кров. Пререндисао је стару даску, а оне отруле заменио, па сада изгледа као нов.
– Мани се ћорава посла, пусти нека то падне и сатруне – говорили су ми комшије и познаници док сам прекривао кућу коју је саградио чукундеда Илија, по коме носим име. Нисам се обазирао на критике, већ сам само једно имао на уму: да кући предака сачувам старински изглед – прича Илија, последњи изданак некада многобројне породице.
У планинским крајевима Србије брвнаре су опет у моди, а осим за становање, све више се граде и за туристе. Оне јесу скупље за градњу, али су пријатније за одмор и могу имати исти век трајања као зидани објекти, уколико се приликом градње испоштује вековно искуство градитеља с ових простора. Међутим, у трци за зарадом нови градитељи праве неопростиве грешке. Оморике и смрче обарају се свих 12 месеци у години, па је таква грађа слабијег квалитета и много је лакше и брже напада жижак.
– Раније су људи више поштовали неписана правила сече и нису дали да се дрво за тишљерај и кућу обара пре 8. новембра и Митровдана, нити након дана посвећеног Светом Трифуну, који се празнује 14. фебруара. Због тога у овдашњим селима има доста добро очуваних кућа брвнара, амбара и млекара које су старе и преко сто година, а изгледају као да су јуче грађене. Издржале су терет година, јер су мајстори поштовали традицију приликом градње, а од дрвених штеточина брвна чували катраном – каже дрвосеча у пензји, Неђо Грујичић из Драглице код Нове Вароши.
Вешти дрводељци поново на цени
На обалама Златарског, Увачког и Радоињског језера у кањону Увца, као и на обронцима Златара, Муртенице, Јавора, Јадовника и осталих старовлашких планина последњих година никло је на десетине објеката грађених овим, до скора заборављеним грађевинским материјалом. Због експанзије њихове градње, на цени су све више и искусни мајстори дрводељци, вештих руку. Они, међутим, неимарима и викендашима често замерају што приликом градње не поштују народни календар сече грађе и што се превише уздају у хемију и заштитна средства.
– Стари људи су увек говорили да нема брвнаре без зрелог дрвета, а народно искуство потврђује да је тврда и дуготрајна једино грађа одсечена током пуног месеца и зиме, када мирује вегетација. У жељи да што пре окончају радове, многи, на жалост, занемарују овај наук предака, па уместо брвнара које могу да надживе векове, добијају куће и викендице чије зидове већ након десетак година почиње да наједа црвоточина – каже дрворезбар Тома Обућина, из села Буковић у кањону Увца.
Најбоља је грађа, кажу, из доземака црног бора, старих неколико векова каквих је, на жалост, све мање у шумама Старог Влаха. Доземци су први трупци бора и најквалитетнији и смолом најбогатији део стабла, а брвна су им сами луч и трају за вечност.
Етно – оаза у Штикову
У планинским селима југозападне Србије доста је старих брвнара, од којих су многе грађене средином 19. века, а и данас се користе за становање. У засеоку Врело села Штиково код Нове Вароши има их је неколико и због њих је овај засеок проглашен за етно-оазу. На свакој од брвнара мајстори су уклесали годину градње. Најстарија је изграђена 1873. године и једина је која је задржала аутентични кровни покривач од камених плоча. На осталима су некадашњи покривачи од шиндре и камених плоча замењени црепом или лимом. Све брвнаре су масивне грађе, с подрумима од камена.
– Брвна су уствари срце дрвета које је остало након тесања дебла ручном кладаром, зато су ове куће и тако постојане и дуго трају. Брванара у којој и данас станујемо изграђена је 1886. године, а надстрешница три године касније. На њој је замењен кров, јер је стари од шиндре изгорео пре двадесетак година. За нову шиндру, која је скупа, нисмо имали новац, па смо кућу из нужде прекрили лимом – каже мештанин Милојко Чкоњевић.
Ништа здравије од дрвета
-Ништа здравије од дрвета и нема сна као у кући од боровине, када замирише луч. Брвна се слажу и нема пукотина, па не треба никаква изолација као код зиданих кућа. Брвна су зими топла, лети хладна и пријатна за спавање, а на луч неће мољци и други инсекти. Знали су наши дедови шта раде и граде, па су неки доживели и преко сто година – каже Тома Обућина из села Буковић.
Цркве од брвана
У традицији Старог Влаха су и цркве брвнаре, којих је неколико на Златару, Златибору и Муртеници. Најмлађа је подигнута пре неколико година на висовима Муртенице, у селу Драглица код Нове Вароши. У њу је уграђено више од 150 кубика грађе од црног бора, старог преко два и по века, који је овде допремљен из шуме поред Дрине.
Најстарија црква брвнара је у Радијевићима на Златару. Према предању, њу је 1808. године, кришом од Турака, саградио свештеник Василије Пурић, родоначелник лозе која је дала осам служитеља олтара. Грађена је у облику старовлашке куће, с каменом апсидом и подрумом под половином доње стране куће. Пре неколико година на њој је замењен кров од шиндре.
Од брвана су и старе цркве у Пети на Муртеници, као и богомоље у Доброселици и Јабланици на јужним падинама Златибора. Пре петнаестак година црква брнара подигнута је и на Воденој пољани у срцу Златара.
