Од Пирота, поред села Сукова и истоименог манастира чије иконе одузимају дах, а природа вас закуца у месту, кањоном реке Јерме, по не баш тако добром путу, стиже се до манастира Поганово. Уколико први пут долазите поведите рачуна, да се не преварите и као писац ових редова кренете аутом кроз прву манастирску капију на коју наиђете. Иза капије пружа се дуг дрвени пешачки мост, а што се мене тиче, ја бих као у филму туда протерала. На стотинак метара даље, мали паркинг, на њему већ десетак аутомобила из Бугарске, локални пољопривредници изнели своје производе на продају, незаобилазни магнети, и ресторан за који кажу да има најбољу храну у овом крају.
До манастира још једним уским мостом преко брзака Јерме. Испред нас туристи из Софије, мало потежи, па мост љуља, а конструкција под нама се угиба, таман толико да кроз стомак прострује лагани жмарци. Негде на средини застасмо, не може без сликања, да се види река, да се види кањон, манастир, са свих страна по клик. Тамо-вамо, дођосмо некако до друге стране. Пред нама, никада похарани манастир посвећен Јовану Богослову, јер се до њега није могло ваљано доћи све до 1927. године, а ето, ми сада са две стране, како коме милије и ближе.
И можда ме, и поред нестварне лепоте, не би толико ни привукао да није задужбина Дејановића из 1395. тачније српског племића Константина Дејановића Драгаша сестрића цара Душана. Можда и због чињенице да сам имала срећу да у мом животу, скоро тридесет година, обитава последња из те лозе, да ми пред очима стално буде Маричка битка, славна историја и живи потомци.
– Ето, ми смо последњи из лозе Дејановића, од средњег века на овамо, од Дејана и Цара Душана. Али мој брат има ћерке, а ја сина и са нама се лоза гаси – често је говорила моја помајка, по својој борбености, бриткости и храбрости, свакако доследна и поносна наследница презимена које је вековима било симбол части. И веровали или не, живела је у улици у Београду која се зове „Маричка“.
Не знам, можда Дејановића има још, можда она није све знала, али ја знам, када сам ушла у порту манастирску да сам се осећала као да ту припадам и да је то моје. Да је њено. И не може око да обузда сузу, ал’ где ћу плакати, гледају силни Бугари пристигли из Софије, гледају деца што трче по мекој мирисној трави, у милиметар ошишаној, гледају свеци. А гледа ме и сестра близнакиња која би једва дочекала да по свим друштвеним мрежама огласи како сам мека и како ми суза очас посла крене.
Окренух се, кренух према ресторану, чаша хладне воде и домаћа кафа, излечиће све што је заболело.
Текст: Зорица Драгојевић
Задужбина сестрића цара Душана
Манастир је подигнут 1395. године, као задужбина српског племића Константина Дејановића Драгаша и његове супруге Јелене, чија се имена налазе на округлим каменовима са источне стране храма. Константин Дејановић био је сестрић цара Душана и велможа који је управљао деловима данашње Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Након његове смрти у бици на Ровинама 1395. године, изградњу манастира је наставила његова кћи Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Храм је живописан тек 1499. године, руком непознатих зографа, који би по уметничком стилу могли бити из северне Грчке. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе Црква показује специфична конструктивна решења. Ћелијастим зидањем и ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секундарна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравског стила.
