Вјекославу Јоксимовићу, полицајцу из Пријепоља, радују се и птице и звериње. А и како не би, када им је он највећа подршка у дивљини. Захваљујући Јеки, како га пријатељи зову, белоглави супови, медведи и друге дивље животиње имају редован оброк у природи, а беспућа Јадовника и клисура Милешевке сигурно су им уточиште, па их је овде све више.
Текст и фото: Жељко Дулановић
Са групом занесењака, какав је и сам, Вјекослав је пре десетак година основао Удружење „Јадовник – оаза нетакнуте природе“. На шумском пропланку на Кашану, небу под облаке, формирали су хранилиште на које редовно износе кукуруз, угинуле животиње и кланични отпад. Овде, на око 1.300 метара надморске висине, јадовнички ренџери волонтери су поставили и видео-надзор, како би сазнали више о навикама и кретању птица и звериња које долазе по оброк у ову мензу под отвореним небом.
„Небески краљ“ поново шири крила
За ових 12 година колико хранилиште ради, на Кашан смо истерали око 400 тона кланичног отпада и лешина угинулих животиња, а дивљачи редовно сервирамо и кукуруз, отприлике око тону годишње. На хранилиште наизменично долазе три мрка медведа, редовни су и јазавци, лисице, гавранови, повремено вукови и дивље свиње. Често скривени у шуми чекају да им истоваримо храну па да приђу и једу – прича Вјекослав.
Доласку чувара природе највише се, међутим, веселе белоглави супови, због којих је хранилиште и отворено. У литицама кањона Милешевке данас се гнезди 65 парова, па је уз оближњи Увац ово једна од највећих колонија орла лешинара у Србији. А, пре само неколико деценија ова птица, коју због заносног лета с правом зову „небески краљ“, била је пред изумирањем.
Чим спазе наш камион, орлови се дижу с литица у небо и почињу да круже изнад Кашана, јер знају да им стиже ручак. Окупе се око хранилишта и чекају. Захваљујући редовном оброку, број ових птица је дуплиран, што сматрам једним од својих највећих успеха. Због свог начина исхране белоглави супови су познати и као чистачи природе и од њих цела заједница има користи – каже Јоксимовић.
Лакше са зверима, него са људима
Јоксимовић носи две униформе – плаву по служби, зелену из хобија. Прву облачи када иде на државни посао, да пази на безбедност саобраћаја на деоници магистрале за море од Борове главе на обронцима Златибора до Гостуна у лимској долини. Другу, када другује с природом у коју је, каже, заљубљен од малена. Због тога му ваљда и није тешко да у по ноћи, по невремену и снегу изађе из града до Јадовника или оде до Милешевке, да обиће орлове, медведе и вукове, да види јесу ли на броју, да ли су свратили на вечеру…
На Јадовнику сам рођен, и одрастао сам уз приче о овим величанственим животињама. Вероватно зато и осећам потребу да им помогнем. Руку на срце, много се лакше споразумем са зверима него с људима. Са животињама су правила јасна, не одступају од својих закона и поштују хијерархију и у самом чопору и међу врстама – прича Вјекослав Јоксимовић (52), командир саобраћајцима Полицијске управе Пријепоље која покрива три општине.
Он је по још много чему необичан полицајац. Бициклиста је, ултрамаратонац и учесник бројних трка преживљавања, а захтевни Јадовнички ултрамаратон, који окупи и по 300 учесника, његово је „чедо“. На промоцији и заштити ове планине урадио је готово све што је планирао, једино још није успео да нађе заједнички језик с вуком. Убеђен је, међутим, да ће и до тога једног дана доћи, мада је то дуг и крајње неизвестан процес.
