Мада има тек пар месеци живота прасица Гара већ је достојна добре филмске приче, и за себе може да каже да је рођена под срећном звездом.
Након што је јесенас сама као беба преживела у шумама Муртенице у којима обитава свакојако звериње, Гара је од газде на поклон добила обећања да неће ићи под нож, па у чварке и пршуту, као њени сродници, већ да ће мажена и пажена дочекати старост.
– Чврсто сам решио, Гару ћу гајити до њеног судњег дана, нећу је клати, већ ће живети и уживати док природно не угине – каже за „Добро јутро“ дрвосеча Грујицa Илић из Негбине код Нове Вароши
Грујици Илићу болест је јесенас однела крмачу и деветоро прасади. Последње, десето из легла, оставио је да угине, али се оно на изненађење свих после 13 дана вратило из шуме живо и здраво. Домаћин јој је дао име Гара и сада је кућно мезимче и миљеница читавог засеока.
Илић је за њу имао, међутим, сасвим друге планове. Рачунао је да ће крмача да се опраси у новембру, па да пред Нову годину и Божић прода које прасе, и „откине неки динар“ у зимске дане када нема посла у шуми. Али…
– Чим се крмача опрасила разболело се петоро прасади, лечио их ветеринар, али није било спаса. Затим се разболела и крмача, па је и она угинула, а остало још петоро сирочића. Борио сам се, хранио их, али иста болест је закачила и њих, па је четворо убрзо завршило. На крају је остала само она, моја Гара, која је једина од свих прасића била црне боје – почиње причу Грујица.
Након неколико дана у разболела се и Гара, па је Грујица обесхрабрен и страхујући од најгорег, умотао прасе у своју радну блузу, коју облачи када иде у шуму, и оставио поред штале на милост судбини.
-Био сам убеђен да јој нема спаса и да ће је болест однети као као мајку јој, браћу и сестре. Kада сам отишао ујутру у шталу да намирим осталу стоку, ње тамо међутим није било, док је блуза стајала на истом месту. Претпоставио сам да је Гару појело звериње током ноћи, јер се у близини мог домаћинства налази трњак и шума, па дивљих звери има на претек – прича Грујица.
Док је једне прохладне децембарске ноћи са комшијом седео у кући, тачно 13 дана након што се опростио од Гаре, зачуо је њиску код штале. То га је зачудило, јер није имао ниједну свињу у обору. Одмах се упутио тамо и пред вратима угледао већ прежаљено прасе.
– Нисам веровао шта видим очима. Било је баш изнемогло, мршаво, што се каже у нашем народу, само кожа и кости. Одмах сам га нахранио и затворио у топлу шталу- прича Грујо.
Гара се убрзо опоравила. Сада ужива у Илића дворишту, није затворена, питома је, умиљата и воли да се игра.
– Она ми је баш као кућни љубимац, пуштена је, понекад и изађе из дворишта на сокак, али не иде далеко, комшије су се навикле на њу, па се никог не плаши- каже Грујица Илић.
Жељко Дулановић
Фото: приватна архива
