Из Крагујевца је Дејан Романдић ових дана допремио на Тикву изнад Нове Вароши више од 200 бала сена. Прешао је пола Србије како би за своје благо обезбедио квалитетну храну. Зима се одужила и понестаје сена па су сточари у страху да неће имати довољно да исхране стоку.
Због снега кога још има доста, Дејан није могао камионом до куће, па је сено морао да претовара неколико пута. И ни једном се није пожалио да му је тешко.Романдић је од оних домаћина за које кажу да боље пази стоку него себе. А таквих је много у планинским селима југозападне Србије.
-И стока као и сваки дуги живи створ, воли да квалитетно поједе, а сено луцерке које сам купио у Шумадији је првокласно. Зелени се као да је јуче кошена. Коштало ме је 400 динара по бали са превозом, и вреди сваке уложене паре. Могао сам и јефтиније да прођем да сам куповао у Новој Вароши, али не би добио овај квалитет- прича Дејан (35).
На породичном имању у Дражевићима, надомак града, Дејан тренутно гаји три краве, 20 оваца и исто толико јагњади, као и пар коза и јаради. У брдима изнад засеока на Тикви, коси око шест хектара планинских ливада. Прошле године суша је учинила своје, и трава је подбацила мада је ливаду гнојио стајњаком, па је спремио свега 150 товара сена, доста мање него претходне.
– Чести су мразеви и стока тражи оброк више, а ко хоће да му овце и краве у добром стању дочекају пролеће не сме да штеди на сену, као ни на концентрату и житу. Имам још око 35 товара свога сена, али нисам смео да ризикујем. Овде на скоро 1.200 метара надморске висине пролеће касно стиже, па морамо да полажемо све до Ђурђевдана, а често и након тога- прича Романдић.
Дејан ради у фабрици за прераду пластике као портир преко агенције, али је судбину везао за село. Пре пар година је у савремену шталу уложио 14.000 евра , и купио део механизације. На имању му помажу деда Добро ( 81) и баба Рада ( 76), без којих би, признаје, мало шта стигао.
-Да би нешто зарадио мора стока да ти је добра, јер нико неће да купи мршавог брава, а нема ни доброг кајмака и сира без добре краве и квалитетне паше. А да би све то имао мора пуно да се ради. Тренутна ситуација је таква да нема пуно зараде, али надам се бољем. И не намеравам да напуштам село. Овде сам свој на своме, а и град ми је ту на пар километара- каже Романдић.
Жељко Дулановић
