У овом периоду почињу припреме за подизање воћњака. Стручњаци често напомињу да увек треба имати у виду да за успех у производњи морају постојати одговарајући услови средине, они које одређена воћна врста и сорта захтевају.
– Ако су лоши услови средине, онда ни најбоља сорта, уз сву примену мера неге, неће дати добре резултате – објашњава др Зоран Кесеровић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду. – Зато је веома битно, имајући у виду да су воћке дугогодишње биљке, да се отклони сваки ризик приликом избора сорте за одговарајуће услове. Тамо где јој они одговарају, може се очекивати знатнија производња. Важно је познавати климатске прилике места, земљиште, као и положај где ће воћке бити посађене.
Свака воћна врста и сорта имају одређене захтеве према клими. Због тога је пре подизања воћњака у неком крају треба добро упознати. Ако климатски услови не одговарају, наступају велике промене у трајању и току фаза вегетације, што се одражава на принос и квалитет плодова.
Др Кесеровић истиче да је температура један од важнијих климатских чинилаца који утиче на интензитет одвијања веома важних физиолошких процеса као што су фотосинтеза, дисање, транспирација, али и на почетак и ток свих фенофаза воћака (бубрење пупољака, цветање, листање, опрашивање, оплођење, пораст младара, развитак плодова итд.). Свака воћна врста, па и сорта, стекли су одговарајућу наследост која омогућује постизање најбољих резултата само у датим агроеколошким условима. Ограничавајући фактор за гајење појединих воћних врста представљају високе, али и ниске температуре. Неке воћне врсте имају веће захтеве према топлоти, а друге мање. Тако је успешна производња јабучастих, коштичавих и језграстих воћних врста могућа на температурним колебањима у току године између +35 и –20 °Ц.
– За праксу је поготово значајна отпорност појединих врста и сорти на ниске температуре – објашњава овај експерт за воћарство. – Појава ниских температура може да нанесе велике штете. Степен угрожености доста зависи од типа земљишта и времена појаве мразева. Ваља знати да је корен слабобујних подлога, које се користе у интензивним засадима, доста угрожен хладноћом јер је плитак. Значајан ограничавајући фактор за гајење воћа у Србији су ниске температуре у пролеће. Осим тога, у случају да је рано цветање а време је хладно, пчеле не излазе из кошница, па је опрашивање слабо.
Отпорност на ниске температуре зависи од врсте, односно сорте. Тако су цветни пупољци осетљивији код брескве, кајсије и бадема него код јабуке, крушке, трешње, вишње и шљиве. Приликом избора места за гајење воћака посебно се мора обратити пажња на позне пролећне мразеве и у таквим крајевима не треба гајити врсте које рано цветају и замећу плодове (бадем, кајсија, бресква), као и раноцветајуће сорте трешње, вишње и крушке, када дође до пупољења и цветања. Према отпорности на ниске температуре постоји велика разлика између сорти. Тако је “пожегача” знатно отпорнија од “стенлеја”, крушка “вилијамовка” од сорте ”бутира”, орах “шампион” од сорте “естерхази”…
За воћке нису добре ни температуре изнад 35 °Ц јер доводе до интензивнијег дисања листова, односно трошења, а мањег стварања хране, тзв. асимилата. Изазивају и знатна оштећења на воћкама, као што су ожеготине на листовима, плодовима и младарима, а могу бити и узрок водног стреса.
– Савремена интензивна производња воћака не може се организовати уколико нема земљишне и атмосферске влаге – додаје проф. др Кесеровић. – Већина воћних врста може успевати у рејонима где се количина падавина креће од 600 до 900 милиметара у току вегетације. Свакако је веома битан и распоред падавина у току вегетације. Посебно су осетљиви периоди за време цветања, образовања цветних зачетака и развитка плодова. Највеће потребе за водом имају јабука и позне сорте шљива, а најмање бресква и бадем.
Штетна је и велика количина влаге у земљишту. Сувишну влагу у земљишту не трпе трешња, бадем, вишња и кајсија. На нашим просторима главне падавине су киша и снег, а некада добро дођу и магла и роса. Нарочито је значајна зимска влага, која је у последњих неколико година знатно редукована. То је један од разлога зашто имамо повећано сушење стабала код појединих воћних врста и што су нам приноси променљиви у последњих неколико година.
Такође, поред влаге земљишта, веома је важан чинилац и атмосферска влага. Најбоље је ако износи између 65 и 75 процената. Претерана влажност утиче на појаву гљивичних обољења и на слабију оплодњу, а смањена на већу транспирацију, опадање плодова, слабу оплодњу. Стога, приликом подизања воћних засада треба обратити пажњу и на земљишну и ваздушну влагу.
Ветар је неповољан климатски чинилац за воћарску производњу. У нашим условима поготово велике штете наносе северозападни ветар и кошава. Ветар исушује земљиште, жигове цветова, онемогућава лет пчела, утиче на отпадање несазрелих плодова, може поломити гране, па и читава стабла. У појединим годинама десило се да је отпало и до 70 одсто плодова, на пример крушака. Отпадању плодова су нарочито склоне сорте јабуке и крушке са кратком петељком. Благ поветарац може да има и корисно дејство код воћака које се опрашују путем ветра (орах, кестен и леска). Зато су веома битни подизање воћњака на положајима који су заклоњени од ветра и избор врсте и сорте које су отпорније на овај климатски чинилац. Штетно дејство ветра могуће је умањити и подизањем ветрозаштитних појасева.
Најбољи резултати у воћарској производњи се достижу на надморским висинама између 400 и 500 метара. У оваквим условима постиже се најбољи квалитет плодова и они се боље чувају. Бадем се може успешно гајити до 300, бресква и кајсија од 300 до 500 метара, дуња до 700, крушка и орах до 800 па и 900, јабука до 1.000 и трешња и вишња до 1.300 метара надморске висине. Експозиција терена подразумева његов положај према странама света и условљена је надморском висином и нагибом. Јужне експозиције, без обзира на надморску висину, топлије су од северних.
– У нашим условима гајења су погодније јужне експозиције за производњу раних сорти бресака, крушака, трешања па и шљива, а северне експозиције за гајење зимских сорти јабука и крушке, кајсије и шљиве „пожегаче“ – подсећа наш саговорник. – Може се уопштено навести да јужне експозиције више одговарају коштичавим воћкама, а северне јабучастим. Приликом подизања засада мора се водити рачуна и о нагибу терена, који не сме бити велики јер на њему често долази до ерозије, а велика су инвестициона улагања за уређење земљишта. За воћарску производњу погодни су терени са благим нагибом од 4 до 6°. Близина већих водених површина повољно утиче на микроклиму одређеног простора, тако да воћке у таквим условима боље рађају, плодови су обојенији итд. Пример за ово су воћњаци у близини Охридског и Преспанског језера и покрај Дунава.
Више светлости – крупнији плодови
Светлост је веома важан фактор за успешно гајење воћака. Зато се приликом подизања засада мора обратити пажња на положај, експозицију терена, правац пружања редова, систем гајења, облик круне, зрелу и зелену резидбу, да би се светлост могла максимално искористити. Положај редова север-југ омогућује најбоље искоришћавање светлости. Познато је да су јужне експозиције више осветљене, као и терени на врховима брда и нагибима, него долине, увале, клисуре и др. Не треба заборавити да су у условима недовољне осветљености листови бледозелене боје, ситнији, а плодови су ситнији и слабије обојени.
С. Малиновић
Добро јутро број 570 – Октобар 2019.
