Пише: Жељко Дулановић
Они који су у детињству бар једном боравили на селу или у комшилуку крали воће са грана, и данас се с носталгијом сећају мириса јабуке петроваче или сочног укуса крушке караманке, коју су тек убрану јели у сласт. У неким сеоским домаћинствима још их има, али су у већини крајева, као и многе друге старе сорте, потпуно заборављене. Нестају и многе врсте поврћа, попут сикирице или шодер пасуља, првих култивисаних биљака у Европи, које су храниле наше претке и пре него што су нам кромпир, парадајз и паприка стигли из Америке.
Како би се сачувало ово непроцењиво благо од националног значаја, у селу Паштрич код Мионице пре две године основана је прва локална банка семeна у Србији. У „сефовима“ банке која делује при Еколошком покрету „Оквир живота“ данас је похрањено близу 500 узорака аутохтоних сорти воћа, од чега 60 старих сорти јабука и више од 20 сорти крушке, као и бројни узорци кајсија, трешања, шљива, малина… Највише узорака је с територије Колубарског и Пиротског округа, где је било и највише теренских истраживања.
Чува се и преко 60 врста поврћа, највише махунарки. Доста је оних које се више готово и не користе у исхрани, као што су уров, лобода, боб, састрица, наут, просо и сочиво. Оне се тренутно гаје спорадично у малим баштама, па имамо среће да их нађемо некада на терену приликом истраживања. У последње време, међутим, полако расте интересовање за старе сорте, а наш је циљ да „умрежимо“ произвођаче, како би могли да размењују садни материјал. Јер данас тешко где можете да купите семе аутохтоне сорте поврћа или садницу старе сорте воћа, иако је Србија један од најбогатијих региона на свету по разноврсности старих сорти – каже др Ивана Петровић, биолог и координаторка локалне банке семена у Мионици.
Свака сорта има своју причу
А свака сорта која се овде чува, прича је за себе, и у њој су сабране све лепоте краја из кога долази. Јабука „шумадинка“ на пример, позната је по отпорности, а крушка „дрвенац“ по томе што може дуго да стоји након брања, а да не изгуби на квалитету.
Најбоље слатко прави се од беле трешње, а најбољи џем од маџарке, док је најароматичнија ракија од шљиве ранке. Воденац је идеална крушка за туршију, док су такише изузетне за сушење. Летње крушке јагодњача и лубеничарка једу се са земље, а кући се носе мање количине, јер не могу дуго да стоје. Сваки познавалац старих сорти зна и да у воћњак ранке мора да посади и опрашиваче, као што су метлаш, пискор и волујач – преноси нам др Ивана Петровић вековна искуства предака.
Старе сорте нису само угрожене код нас. У целом свету опада број врста које се гаје у пољопривреди, па данас 75% светске производње хране зависи од 12 врста биљака и пет врста животиња . Колико је ових сорти већ нестало са тла Србије не зна се тачно, јер до сада нису рађена озбиљнија истраживања на том пољу. Према званичној статистици, у нашој земљи се чува око 15.000 узорака гајених биљака у виду семена и 3.500 узорака воћних стабала и винове лозе, пореклом углавном с простора западног Балкана, док се у природи налази њихових 1.000 дивљих сродника. Национална банка биљних гена чува 4.238 узорака пољопривредних култура, а велики део материјала похрањен је и у научним институцијама, као што су Институт за кукуруз у Земун Пољу, Институт за повртарство у Смедеревској Паланци и Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду.
Идеалне за органску производњу
Локална банка семена у Мионици као „жива банка“ не бави се само пасивним чувањем семена, већ покушава и да мотивише произвођаче да на окућницама гаје старе сорте. И у томе успева. Стручњаци и волонтери банке на терену трагају и за старим сортама и мапирају стабла. Украј сеоских имања има и данас воћки које нису неговане нити прихрањиване деценијама, али и поред тога обилно рађају.
– Наша теренска истраживања показала су да се старе сорте још увек могу наћи на окућницама, у баштама и воћњацима, али да су при крају постојања. Због тога смо почели да сакупљамо и умножавамо семена и делимо их бесплатно, јер банка семена нема смисао ако није отворена према људима. А људи су толико заинтересовани, да једва стижемо да умножимо семена, колико се тражи. Крајем прошле године поделили смо бесплатно и око 250 садница старих сорти воћа, а то планирамо и ове године. На Старој планини формирали смо мало огледно добро са старим сортама воћа и организовали школу калемарства, а покренули смо и платформу знања, отворивши Фејсбук страницу и Јутјуб канал – каже др Ивана Петровић.
Како се дуже време гаје на овим просторима, аутохтоне сорте су се прилагодиле на агроеколошке услове па им није потребно толико неге колико захтевају нове сорте. Због тога су идеалне за органску производњу, због чега их све чешће бирају мали пољопривредни произвођачи који на тржишту нису конкуренти по приносима. Поједине старе сорте, међутим, могу бити незахвалне за гајење, јер њихови приноси обично нису високи, али су по свему другом на завидном нивоу.
Чувари живота и традиције
– На срећу, потрошачи се све више окрећу квалитету, што је шанса за мале произвођаче и може бити спас за старе сорте. За оне који желе да их гаје, важно је да овладају свим вештинама калемљења и гајења. Важно је знати и да се у башти одговорног чувара генетичких ресурса две сорте не смеју укрстити, а постоји и читав низ других мера које се спроводе да би се очувала аутентичност генетичког материјала – каже др Ивана Петровић.
Мада је њихов рад од непроцењивог значаја за пољопривреду, али и за опстанак села, локална банка семена „Оквир живота“ нема материјалну помоћ државе. Њихов рад темељи се на ентузијазму појединаца, а финансијску потпору су у почетку имали једино од невладиних организација ORCA и Националне коалиције за децентрализацију у Србији.
Осим што је њихов значај у локалној гастрономији непроцењив, старе сорте су и део културног идентитета нашег народа.
Нисмо били корисници пројеката из буџетских средстава, нити смо икада наплаћивали школе калемарства и друге радионице које организујемо, јер нам је важно да наши програми остану бесплатни за људе са села, пошто једино они могу сачувати старе сорте. Српски сељак је достојанствени чувар свих народних знања о употребној вредности и начинима гајења, без којих очување старих сорти не може бити успешно нити смислено – каже др Ивана Петровић.
Генетска основа за нове сорте
Старе сорте нису превише захтевне у погледу заштите од болести и штеточина, и отпорније су на сушу и друге факторе спољне средине, због чега су добар генетски материјал за формирање нових сорти.
– Не може се узети хибрид да би се добила нова сорта, већ се мора узети стара сорта како би се искористила њена природна отпорност. Само на тај начин може се добити сорта с побољшаним карактеристикама. С тог аспекта значај старих сорти је немерљив, јер не знамо како ће се у будућности мењати клима и шта ће се дешавати с природним ресурсима- каже др Ивана Поповић.
Подружнице широм Србије
Локална банка семена из Мионице већ је основала неколико подружница широм Србије. У Моравичком округу тесно сарађују с Еколошким друштвом Драгачево, а у Златиборском округу с Центром за развој пољопривреде „Органско село“ са седиштем у Горјанима код Ужица.
– Заинтересовани из целе Србије могу нам се јавити преко Фејсбук странице Еколошки покрет „Оквир живота“ или на мејл okvirzivota@gmail.com – кажу у овом еколошком удружењу.
