Prvi lepi i sunčani dani izmamili su mnoge planinare i ljubitelje prirode na Iriški venac, na Fruškoj gori. Dočekale su ih podignute glavice visibaba, ali i ostali vesnici proleća – divlji zumbul, kukurek i ljubičice, ali i neke gljive kao što su babino i judino uvo. Tu smo sreli i Đorđa Vojnovića, planinara, pasioniranog gljivara, jednog od osnivača novosadskog Gljivarskog društva. Krenuo je sa suprugom i prijateljima u razgledanje terena koji su jesenas bili bogati najraznovrsnijim vrstama gljiva, a samo pre dva meseca bili okovani snegom i ledom.
– Ledeni dani nisu naškodili gljivama. One se razmnožavaju sporama, koje mogu decenijama da čekaju povoljne uslove – temperaturu i vlagu, pa da „niknu“. Ako uslovi budu povoljni, može se očekivati bogat rod – kaže naš sagovornik i dodaje da se pečurke ne pojavljuju na istim staništima svake godine. – Ako ih nema na Fruškoj gori, sakupljamo ih u priobalju Dunava i kanala, ili širom Vojvodine, ali i na drugim gljivarskim terenima u našoj zemlji.
Ovaj pasionirani planinar i ljubitelj prirode, rodom iz Ledinaca, kao sedmogodišnji dečak ubrao je prve smrčke šetajući s ocem po obroncima Fruške gore, a saznao je i za medenjače, sunčanice, lisičarke, vrganje… Sa sedamnaest godina ozbiljnije gljivari, a dolaskom u Novi Sad, s prijateljem dr Ljubom Jovanovićem, proučavao je gljive na Katedri za biologiju. Nekoliko godina kasnije osnovali su Gljivarsko društvo „Novi Sad“, s ciljem da Novosađanima prikažu „šumsko blago“ na izložbama u gradu (saletla u Dunavskom parku) i na Iriškom vencu. Stekao je bogato iskustvo i mogao da determiniše razne vrste, a između ostalih martovku, šumsko pile, začinsku crnu trubu, kao i retku blagvu, vodeći računa da se u korpi ne nađe ni jedan šeširić otrovnih pečuraka. Uvek mu je bilo na umu da su „neke gljive jestive samo jednom“. Učestvovao je na organizovanim druženjima s ljubiteljima prirode i gljiva iz Krupnja, Beograda, Valjeva, Banje Koviljače. Putovao je u Umag na „smrčkijadu“, u Poljsku, Grčku, i na Olimp, gde je pronašao škripavac.
– Najlepša druženja bila su prilikom sakupljanja jablanovače, i po nekoliko puta godišnje. Prve se pojavljuju u aprilu na panjevima ili oko drveća koje se suši, pa kad u krošnjama vidim suve grane – to je znak da tu ima jablanovača, odnosno topolovača (Calocybe aergita), čiji je naziv do nedavno bio Agrocybe aergita. Ova delikatesna pečurka raste u gustim busenima, pa ovo za dobre gljivare nije iznenađenje – kaže Đorđe Vojnović.
Mlade se mogu prepoznati po tamnosmeđem šeširiću, dok je kod starijih primeraka svetliji. Središnji deo je blago ispupčen. U početku je poluloptast, kasnije ravan, a ponekad udubljen. Površina oboda je glatka i često vijugava, a tokom dužeg sušnog perioda smežura se i puca. Ispod šeširića su gusti listići koji su pričvršćeni končastim zupcem za tanku dršku. Tu je i široki beli venčić, koji se vremenom takođe može smežurati. Meso joj je belo i meko, ne menja boju, slatkasto i miriše na voće. Koristi se za razna jela.
Naš sagovornik, doskorašnji predsednik GD „Novi Sad“, pesnik, koji je na druženjima ispraćan aplauzom, vrstan je i slikar. Koristi neobičnu tehniku – usitnjene ljuske jaja, koje oboji za uskršnje praznike. Na ovaj način „slika“ cveće, ali i gljive poput blagve, koja je retka na našim prostorima.
Na jesenjim izložbama gliva na Iriškom vencu priprema razne gljivarske đakonije. Njegovi specijaliteti, čuveni gulaš, „klot“ i s piletinom, svinjetinom ili junetinom, nadaleko su poznati i privlače sladokusce i iz najudaljenijih krajeva.
Čitaocima „Jutra“ naš sagovornik Đorđe Vojnović preporučuje nekoliko oprobanih recepata.
POSNA SARMA
Odaberu se listovi kiselog kupusa iste veličine da bi sarmice bile ujednačene. Izdinsta se luk i pirinač i dodaju začini (biber, suvi začin za supu, aleva paprika). Pri kraju, umesto mlevenog mesa, umeša se kilogram iseckanih jablanovača i dinsta još petnaestak minuta. Skine se sa šporeta, prohladi i, ne dodajući jaja, zavijaju sarme. Ređaju se u vatrostalnu posudu, naliju vodom da ogreznu i kuvaju sat i po na ringli ili u rerni. Veoma su ukusne s barenim krompirom i sosom od rena koji se pravi tako što se uprži brašno sa struganim svežim renom, nalije hladna voda i meša dok se sos ne zgusne. Na kraju se malo zakiseli vinskim sirćetom i posluži toplo.
PRŽENE I POHOVANE JABLANOVAČE
Šeširići se uvaljaju u brašno i prže na ulju s jedne, pa s druge strane. Pohuju se tako što se prvo uvaljaju u brašno, zatim u razmućena jaja i peku s jedne strane dok ne porumene, a zatim i s druge. Pržene i pohovane jablanovače se vade na papirnu salvetu, da upije višak masnoće, posole i serviraju sa sezonskom salatom.
SVEČARSKI GULAŠ
Priprema se od kilograma nekoliko vrsta naseckanih gljiva, pola kilograma usitnjenog luka, 250 grama seckane junetine, 200 grama babure i isto toliko svežeg paradajza, začina za supu, bibera i aleve paprike.
Luk se s junetinom dobro izdinsta, dodaju se seckana babura i paradajz, začini i nalije vodom da ogrezne. Dvadesetak minuta pre završetka jela dodaju se seckane gljive i sve prokuva još dvadesetak minuta. U međuvremenu skuvaju se rezanci (čipkasti ili tanki) i posluži toplo.
D.R.
Dobro jutro broj 540 – April 2017.
