Када ти је професија преношење знања, није чудо ако тај задатак не вежеш само за школске клупе, већ и за шпорет, рерну и тезгу, у напору да просветитељским духом заразиш и социјално осетљиву и економски маргинализовану групу – жене на селу. Овом родно-економском категоријом становништва све више се бави и наша држава, а оснаживању сеоских жена намењено је све више државних и страних пројеката и каса.
На питање да ли ће успети у напору да кроз удруживање женских снага дође до озбиљних резултата, покушава да одговори Зорица Масловарић, професорка српског језика и књижевности. Оснивачица прве женске земљорадничке задруге у Србији труди се да ухвати корак са друштвеним и економским променама, и то на југоистоку Србије, који све више каска и заостаје и за севером земље, а камоли с остатком Европе. Смештена у селу Валакоње, у општини Бољевац, задруга „Ртањске домаћице“, основана у септембру 2017, окупља жене, власнице пољопривредних газдинстава, већином незапослене, домаћице с квалификацијама, али без могућности званичног запослења. Главна активност „Ртањских домаћица“ је производња хране, али су чланице регистроване и за широку палету додатних активности.
Мисија „Ртањских домаћица“ је социјално и економско оснаживање сеоских жена организовањем заједничке производње квалитетних традиционалних домаћих производа у стакленим тегама, које се продају у Србији, али и шире.
У овом тренутку задруга је аплицирала за фондове Министарства без портфеља за машине и опрему за опремање задружне кухиње, како би прошириле посао и повећале производњу својих производа. У току је опремање и пуштање веб сајта, како би се представиле широј јавности. Намера им је да развијају производњу пастеризованих традиционалних производа од воћа и поврћа.
- Откуд ја у овој причи – почиње причу Зорица Масловарић. – Као професор српског језика и књижевности осам година радила сам у локалној самоуправи и нисам се уопште бавила питањима везаним за пољопривреду. Међутим, било је неизбежно јер ми је било јасно да ту постоје проблеми. Оно што ме је интригирало је позиција жене на селу. Као локални руководилац суочавала сам се са, за мене нерешивим проблемима: како приступити женама, које оне проблеме имају, да ли су свесне тога или не, и на крају, како им решити проблем – од административног што немају личну карту, а имају педесет година, до тога да ли у кући имају довољно новца да прехране породицу и себе. Тако сам се практично везала за жене које су пољопривреднице и ушла у њихове животе и проблеме. С друге стране, јасно ми је да човек у данашње време не може сам ништа да уради, а да помоћ веома ретко стигне на време и адекватно. И тако сам их мотивисала да уђемо у ту причу о оснивању задруге.
Њихова прва замисао била је да као фирма почну да производе конзервисано воће и поврће, углавном зимницу. Оснивање задруге омогућило им је да продају зимницу и сто километара даље од газдинстава, да раде под уговором о сарадњи, или под купопродајним уговором са другим фирмама.
- На тај начин имамо већу прилику да пронађемо клијенте, али и да овладамо тржиштем, да будемо спремни на све њихове захтеве. Такав статус наметнуо је неке друге обавезе, па тај наш производ мора бити здравствено проверен, мора имати сертификате, да би могао да се рекламира и прода, на сајму или на штанду. Покажи шта знаш, заради неки динар – то је стварно озбиљна прича и стварно треба да се озбиљно и одговорно ради – прича Зорица. – Не могу да се похвалим да имамо велике пословне резултате, али мислим да смо много урадиле у нашој средини на промени свести, првенствено жена, али и њихових породица. Оне могу да буду препознате у свом раду, у свом послу, могу да допринесу кућном буџету и могу да се због тога осећају задовољно. Уједно, саме организују своје време и одговарају за свој посао.
У задругу је директно укључено седам жена, али је на разним пословима ангажовано њих тридесетак. За сад се ради у мањим количинама, а производи се спремају по договореном рецепту, свака у свом домаћинству. Али, каже наша саговорница, то није решење на дуге стазе.
– Ове године, уз подршку Задружног савеза Србије и Регионалне канцеларије ЗСС направила сам пројекат и јавила се на државни Фонд за подршку оснивању и пословању задруга, који финансира Министарство без портфеља, намењен оснаживању задруга. Наш пројекат је поетски назван „Мириси Ртња“, а идеја је да направимо задружну кухињу, да бисмо опет удружиле рад, али у обезбеђеним условима и тако производиле ту зимницу. Тако бисмо имале и машине и адекватан простор за рад. Наравно да смо наишле на низ проблема у припреми пројекта. Одабир простора јесте проблем, мале средине као што је Бољевац немају много „браунфилд“ локација, оне просто из много разлога не задовољавају потребне услове. Локална самоуправа, чак и кад је спремна да помогне, често није у правној могућности да отвори врата свима који би хтели нешто да раде. Многе локације су под некаквим правним оптерећењима, а кад изађе државни или ЕУ конкурс, ви имате мало времена да прикупите документацију, нарочито онај технички део, тако да смо морале да се одлучимо за то да закупимо приватан простор и да с њиме учествујемо на државном конкурсу. Још увек чекамо резултате конкурса и надамо се најбољем.
Кухиња ће, по Зоричиним речима, значити задругаркама и сигурност јер ће знати да ће следеће године моћи да „резервише“ своју паприку или парадајз, и тако ће имати обезбеђено место на коме ће направити профит. А све остало је бонус. Моћи ће да у тој кухињи развије своју рецептуру, да је усагласи с рецептуром других задругарки. Влашка домаћинства су изолована, као војвођански салаши, тешко је ускладити ритмове домаћица и кухиња би била сјајно место окупљања и развијања посла кроз заједнички рад.
После две године рада задруга не доноси пуно новца, али то још увек њиховим чланицама није главни циљ.
- Оно на чему инсистирам кад разговарам с мојим домаћицама јесте да није све у новцу – инсистира наша саговорница. – Он је пресудан када мораш да направиш услове да би те неко прихватио за пословног партнера, али пожртвованост и одрицање од слободног времена, као и превазилажење међуљудских проблема, што је врло често проблем у нашем задругарству, предуслов је било каквог будућег рада. Свака идеја у Србији се ипак добро прихвата, и грађанство и пословни свет воле да имају с ким да сарађују. Буде ту доста препрека, али прва препрека коју морају да савладају јесте да мора се ради и праве компромиси са сарадницима.
Извући сеоску жену из устаљених земљорадничких послова није нимало лако, каже Зорица и објашњава:
- Покушавамо да будемо крајње пословни и на почетку године, тачније крајем текуће, за следећу годину направимо план деловања. Одаберемо зимницу коју ћемо правити, ајваре, кисели програм. То је важно како бисмо могли да испитамо тржиште и правилно формирамо цену, да планирамо трошкове рада и припреме, али и да видимо колико личном производњом можемо да допринесемо, са сопствених домаћинстава. Направимо план, формирамо цену, креирамо понуду и тад креће кампања препоруке. Препоручујемо се и синдикатима и приватним лицима, свакоме ко жели зимницу. Локално смо се рекламирале до сада, нисмо до сада имале капацитета да идемо шире. Осим тога, морамо имати довољно робе, а питање је да ли то сад можемо да изнесемо. Некако смо се надале да ће нам конкурс омогућити да интензивније радимо и боље предвидимо колике су количине које можемо да произведемо, а самим тим и колико широко у тржиште треба да идемо.
На питање како се сналазе жене на селу које сад морају да науче како се пишу пројекти, како се формира предузеће, цена, буџетски план, Зорица одговара да те ствари не препушта случају.
- Као и у свакој бранши, свако воли да има оно магаре које може да повуче – смеје се наша саговорница. – Ја сам наставник и имам вечиту потребу да неког нешто научим. Тако радим и с њима, на нашим састанцима објасним шта је то што нам је обавеза колико је то озбиљан посао, да постану на крају свесне важности онога што раде. Ако постану свесне колики је то посао, кога све морамо да укључимо у реализацију, кога да питамо за помоћ, како да пишемо пројекте, захтеве, онда у делу свог посла очекујем да буду одговорне. Жене раднице морају да знају какве су процедуре, али их врло тешко прихватају. Имају прилично одбојан однос према свакој административној обавези, али данас посао мора да се ради тако да се о свему води рачуна, иначе нема успеха – закључује Зорица, истичући да је најважнији задатак ове задруге – еманципација.
– Мени је сад интересантно питање жене, нарочито жене на селу, еманципације жене у Србији уопште, то је прича стара можда три века, али је прича која очигледно још мора да се прича. Чини ми се да задругарство еманципује сваког ко у њега уђе. Ту је највећи бенефит прилика да многе ствари учите једна од друге. Учите добру рецептуру за зимницу, али и колико је важна хигијена руку. – каже Зорица Масловарић. – Врло често их водим са собом у Хигијенски завод, да виде како изгледа носити тегле на проверу, и схвате тако колико је то важно, да хигијенски захтеви престану да им буду чиста апстракција. Та породица која прати домаћицу у нашој причи постаје сензибилнија на све ове теме. Све то је још увек у зачетку, мислим да има довољно енергије међу нама да сачувамо задругу и останемо на правом путу, па и да стигнемо у неком тренутку тамо где смо планирале.
Општина Бољевац је територијално велика, са 400 километара атарских путева, и изазов је организовати рад у задрузи, пошто су домаћинства раштркана, а послови такви да је породица окренута искључиво себи. Како каже Зорица, држава мора да нађе начин да дође до сељака и ту, на његовом терену, да презентује све што је постигла.
- Управљачки сектор ове земље мора да изађе на терен. Овде, чак и кад имате најбољу жељу, нећете моћи да дођете до неких домаћинстава без озбиљног теренског возила. Тешко можемо да правимо чуда ако институције нисмо приближили грађанима. Пошаљимо људе који ће радити на терену. Наш сељак нема повратну информацију везану за пољопривреду. Наши задругари, суочени са гомилом административних и других, логистичких проблема, гасе задруге и отварају акционарска друштва, а то битно мења слику наше привреде јер уствари бежимо од земље ка некој полуиндустрији. Тако се напушта сељак који нема више ни снаге да се бави земљом, има пуно година, не зна које су му све опције продаје, не зна коме да се обрати кад има проблем, препуштен је сам себи.
Задруга „Ртањске домаћице“ труди се да иде у корак с временом.
- Имамо Фејсбук страницу, ту је најлакше бити видљив, многи користе ову друштвену мрежу. Пријатељи нам помажу да подигнемо сајт, али и даље остаје питање у ком правцу ће се развијати наша производња – каже Зорица Масловарић. – Брендирали смо име, али треба нам производ Ако то не буде расло, изгубићемо задругарке, а пребацити то у индустирјску производњу није решење јер то није била идеја. Хтели смо да рецепте наших бака сачувамо од заборава, и да ојачамо жене да могу да живе од свог рада, а за то нам је потребна помоћ државе. Немојте затварати школе јер целе породице селе у градове пошто деца немају где да иду у школу. И тако нам опусте села. Ако се нешто не промени, не знам ко ће нам производити храну.
Није све у новцу, има много и у едукацији
За задругарски посао потребни су озбиљни ресурси, пре свега материјални. Ипак не леже сви проблеми и изазови у новцу, понавља наша саговорница.
- Морамо да едукујемо грађане у Срибји, да постану свесни да имају много већи потенцијал него што мисле, а са друге стране морају да схвате да се до успеха стиже радом. Нико није дужан да ти омогући субвенције, да ти поклони пажњу, одвоји метар штанда. Мораш бити свестан тога да нешто мораш да даш да би могао да узмеш. Има много места где задругарства има, али некако сви лутају. Институционално немамо добру подршку, волела бих да видим да је држава спремнија да прихвата овакву иницијативу. Имамо европске фондове који издвајају средства за оснаживање и едукацију. Па хајде нека држава то ради. Нека она користи европска средства тако да спроводи примарну едукацију. Не можете очекивати од сељака да издвоји неко време и дође у општину и да слуша вашу причу, да је пола не разуме и да једва чека да оде одатле.
Ртањско мезе, спој старине и модерних укуса
Како истиче Зорица, ова задруга може да се укључи у производњу, набавку, куповину, производњу и продају пољопривредних култура, хране и других производа, да снабдева чланице репродуктивним материјалом, као и да продаје производе и нуди услуге везане за Задругу, нарочито оне које доприносе развоју руралног краја у којем живе. „Ртањске домаћице“ део су Задружног савеза Србије, припадају Задружном савезу Зајечара и део су Групе за рурални развој Привредне коморе Србије. Међу њиховим производима издваја се „Ртањско мезе“ – ртањски сир, прављен од необраног млека у маслиновом уљу, комбинација старог ртањског рецепта за сир и модерног медитеранског укуса. На списку омиљених међу купцима су и Анино слатко од дуња, Анин пекмез од шипурка, слатко од јагода, али и разне комбинације поврћа из туршије.
И.Р.
Добро јутро број 572 – Децембар 2019
