Произвођачи поврћа једва су дочела да градске тржнице поново отворе своја врата. Део производње они су пласирали путем Интернета, доставом на кућну адресу. Како кажу, већ сада бележе губитке. А шта је са произвођачима рибе?
Цело српско рибарство у озбиљном је проблему од увођења ванредног стања као мере заштите од вируса КОВИД -19. Тако је и на Рибњаку „Сутјеска“ који се налази крај истоименог села у средњобанатској општини Сечањ, оцењује Видак Милошевић, директор тог рибњака. Он је за Танјуг навео да се ванредно стање поклопило са Ускршњим постом. А то је период када се у редовним околностима остварује највећи приход. Судећи према проценама Милошевића, продаће се једва 30 одсто рибе од планираних количина.
-Сада смо у великом проблему. Имамо рибу, око стотинак тона конзумног шарана, коју смо оставили за Велики пост, а предстоји и Ђурђевдан који је такође постан дан. То је 90 одсто потреба које бисмо продали у том периоду. У складу с нашим првобитним планом требали смо да остваримо велике приходе али све је стало. Можда ћемо продати тридесетак одсто те рибе, каже Милошевић.
Према његовим речима, у време ванредног стања и забране кретања, људи купују знатно мање рибе и за крсне славе јер их обележавају само у кругу породице. Сада нису узималаи 50 килограма, што је просек у редовним околностима, него десетак. Ово је само један део проблема. Други је, како Милошевић наводи, тај што риба, за разлику од других пољопривредних производа, не може да стоји.
-Ми имамо рибу која, спремна за тржиште, стоји у објектима. Ако остане тамо, калираће и угинути. Због тога морамо да је враћамо у производњу, а то значи да ће након тога имати мањи прираст. Самим тим повећавамо трошкове, а то значи да не само што ћемо имати губитак у предходнох производњи, него га пренети и на наредну. У ситуацији када је српско рибарство генерално у проблему, јер сваке године губимо по један рибњак, ово је за нас додатни ударац који ће изазвати дугорочне последице, указује Милошевић.
А како је за Добро јутро пре пандемије коронавируса рекао проф. др Зоран Марковић с Пољопривредног факултета у Београду, рибарство би, с обзиром на ресурсе којима располажемо, као и позитивне ефекте који би врло брзо могли да донесу како привредном, тако и здравственом статусу становника Србије, морало да заузме значајније место у нашој земљи. Да би се то догодило потребно је направити многе кораке.
-Неопходно је поједноставити процедуре подизања нових рибњака, смањити трошкове производње путем смањења инпута у укупним трошковима. Примера ради смањити оптерећења за воду од стране ЈВП – „Србија воде“, али и штете које рибњаци трпе од, често заштићених, рибоједних врста птица и сисара, а уз финансијску подршку какву, рецимо, има Република Хрватска. Потребно је увести строже контроле увоза рибе, приликом којих се често не приказују реална стања количина, што је пре свега везано за увоз живе рибе. Такође је неопходно да Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде повећа подстицаје за килограм произведене конзумне рибе јер су садашње субвенције свега 10 динара по килограму, а што чини око три одсто велепродајне цене шарана и пастрмке, каже проф. др Зоран Марковић.
Наш саговорник сматра да подстицаје за изградњу нових рибњака, као и реконструкцију постојећих који су заживели на територији Војводине, треба проширити на целу државу. Ова мера посебно је важна када се има у виду чињеница да само на простору Баната постоје огромне неплодне површине, више од 100.000 хектара, чија би се плодност унапредила изградњом шаранских рибњака и коришћењем тих површина најкраће две деценије. То је од изузетне важности и морао би бити национални интерес. Прошле године подршка одгајивачким програмима у области селекције риба била је свега 3, 5 милиона динара и њу је, како наглашава Марковић, неопходно повећати али и подстицати прераду и извоз рибе са домаћих рибњака, подржати унапређење знања кроз усавршавање тренутно малог броја стручњака који се баве гајењем риба. Неопходно је радити на системским решењима и у том смислу донети Стратегију за развој рибарства и израдити Акциони план. То би нам омогућило коришћење страних предприступних фондова, попут Фонда за поморство и рибарство ЕУ. Све ово, као и читав низ других битних корака Србија би морала предузети што пре са акцентом на подстицање потрошње рибе, а у циљу унапређења здравственог статуса становништва.
Према Марковићевим речима, у последњих неколико година доспеће разних вирусних болести на наше просторе, попут кои херпес вирозе и спавајуће болести на шаранским рибњацима, као и заразне некрозе гуштераче на пастрмским рибњацима, велика оптерећења за коришћење воде, одсуство подстицаја у производњи, а који би били адекватни подстијама у другим земљама који су нам конкурентне на домаћем и страном тржишту, све израженији проблем са недостатком радне снаге за физичке послове на рибњацима и превоз рибе у периодима пикова пласмана рибе, недостатак обртних средстава, нелојална конкуренција рибе из увоза која је често знатно лошијег квалитета и нижих цена, штете проузроковане птицама, сисарима и људском крађом, навика коришћења конзумног шарана по традиционалним обичајима веће килаже, а који је иначе лошијег квалитета и за чију проиозводњу су потребне 3 године, климатске промене које условљавају недостатак воде на пастрмским рибњацима, као и високе температуре воде током летњег периода у шаранским рибњацима, најприсутнији су проблеми у производњи рибе.
Овим проблемима сада свакако треба додати и проблеме опоравка српског рибарства и предузимање додатних мера како би се ова грана пољопривреде најпре сачувала, а затим и почела поновни развој.
Јасна Бајшански
