У не тако далека времена свако двориште у Србији красио је грмић рузмарина. Користио се као лек, али и као зачин, и то првенствено да сачува храну од кварења. Наши стари су знали да он садржи неке материје које чувају свежину хране. Данас о рузмарину знамо много више. Ова биљка има снажно антиоксидантско деловање и савезник нам је у борби против слободних радикала који деградирају наше тело и изазивају старење коже, крвних судова, зглобова, нервних ћелија…
Пише: Светлана Мујановић
Назив рузмарин (Rosmarinus оfficinalis) потиче од латинског ros (роса) и marinus (море), односно „морска роса”, што говори о томе да му прија поветарац с мора који доноси влагу. Временом, на нашу срећу, прилагодио се и континенталним климатским условима.
Рузмарин је жбунаста зимзелена вишегодишња биљка, игличастих листова и крхких светлоплавих цветова. Листови су интензивног мириса и пикантно љутог, опорог и горког укуса. Подстиче циркулацију и ток крви према мозгу и на тај начин побољшава концентрацију и лечи главобољу. Премда је посвећен богињи лепоте и љубави Афродити, рузмарин није само симбол љубави. Он је и симбол мудрости који оснажује памћење.
Ниједна кућа без „морске росе”
Пошто код нас добро успева, а пуно вреди, ваљало би га посадити на свакој окућници, али и у урбаним деловима, на терасама и балконима. Ево неких препорука како да га размножите и гајите, да му угодите, јер ће вам вишеструко узвратити.
Рузмарин се може размножавати на три начина: семеном, резницама и положеницама. Клија нешто теже и спорије у односу на већину биљака, па је добро купити, или из комшилука сакупити, свеже семе и посејати га под крај априла или почетком маја, када температуре порасту. Али, ни тада не ниче брзо. Потребно му је пуно времена па га овим поступком умножавају само вични, професионални цвећари.
Брже, боље, сигурније је ако се то ради резницама, па ћемо овај начин размножавања рузмарина детаљније описати. Касно у пролеће, обично крајем овог месеца, са бујнијих грмова косим резом одсеку се гранчице дуге око 8 цм, с којих се у доња три-четири центиметра скину иглице. Одрезани део резнице стави се у малу посуду, напуњену компостом, која се постави у већу посуду с водом, да компост повуче влагу. Потом се стави на подложак и преко посудице постави пластична флаша с одсеченим дном и понеком рупом на чепу, да се створе услови као у стакленику или пластенику. Залива се у подложак, да се флаша не помера. За око два месеца, кад резница рузмарина развије корене, спремна је за пресађивање у земљу или у већу саксију.
Гранчице могу да се „скину” и у августу и ставе у тегле или чаше с водом док не пусте коренчиће и тек тада да се пресаде у саксије које се држе у затвореним просторијама, најбоље на прозорским даскама или у застакљеним терасама. Са гранчице се прво скину иглице, до трећине доњег дела, он се потопи у неки биостимулатор, на пример, раствор меда. То ће подстаћи формирање коренчића. Припремљену гранчицу ставите у чашу с водом која се постави на сунчано место. Воду ваља мењати сваких 4 до 5 дана. Када се формира довољно развијен корен, гранчица се може посадити у припремљену саксију. Температура потребна за укорењавање је 18 степени.
Рузмарин воли пуно сунца, али ће толерисати и мало хлада, а отпорнији је на мразеве од осталих медитеранских биљака. Може да преживи и дужи период без падавина и заливања. У хладним пределима прија му да расте уз зидове који гледају на југ или југозапад. Ипак, младе биљке је пожељно зими унети у затворен простор. Ако после мраза делује помало „спаљено”, ваља га у пролеће орезати све до здравих делова и брзо ће се окитити новим гранчицама.
Умерено заливање и редовно окопавање
На великим плантажама и у расадницима о размножавању рузмарина брину стручњаци. Онима који би желели да два-три грмића одгаје на окућници, саветујемо да још у јесен одаберу место за нову, миомирисну биљку. Затим се ископају јамићи, као за воћке, дубоки и широки педесетак центиметара, и до половине се напуне смешом стајњака и комплексног НПК ђубрива. Ако је земљиште теже, може се додати и мало песка и зеолита. У недостатку стајњака, могу да се користе компост, пелетиран стајњак и друга органска ђубрива, а затим се ископана земља врати у јамић.
У пролеће, када прође опасност од мразева, јамић се одгрне, толико да се може посадити нова биљка, залије и у отвор убаци ожиљена садница, пажљиво извађена из саксијице, и поново огрне. Иако није осетљив на ниске температуре, нежну, младу биљку не би требало излагати и температурном шоку, па ваља сачекати да се угреју и земљиште и ваздух, а најбоље је да се за овај посао бира облачан дан.
Када се посади, око биљке треба расути шачицу неког азотног ђубрива, залити и поставити малч да се спречи исушивање и прегревање земљишта, што би успорило развој корена. Младе биљке с времена на време треба залити, али не ваља претеривати. Каснија нега подразумева редовно уклањање корова. Наредних година земљиште око биљака се редовно окопава, уноси комплексно НПК ђубриво, сваке четврте године и неко органско, и простор од исушивања штити малчом, све док рузмарин не развије богату „крошњу” па сам себи буде најбоља засена.
Мање гранчице за кухињске потребе могу се сећи читаве године. За сушење сече се пре обилног цветања, а то је најчешће у мају. Сакупља се тако што се с жбуна одрежу гранчице, оперу, увежу у снопић и обесе „наглавачке” у хлад да се оцеде и просуше. Тада се оштрим маказама иглице скину са гранчица, рашире по столњаку или другој тканини, постављеној у сенку или просторију која се може редовно проветравати. Ваљало би да се преко рузмарина стави папирни кухињски убрус, да иглице задрже лепу боју. Неопходно је да се током сушења неколико пута преврну, да се равномерно просуше са свих страна. Није препоручљиво да се суше у рерни, дехидратору или на сунцу, јер тако губе лековита својства.
Осушене иглице чувају се у папирној врећици, обешеној у тамној и проветреној просторији или у стакленој тегли у остави. Не сме се дозволити да се иглице поквасе, јер и тада губе лековитост.
Лек за артритис, купка за лепоту
Осушен или свеж рузмарин вишеструко је користан. Од осушених игличастих листова спремају се разни лековити приправци. Купка од листова подстиче циркулацију и олакшава болове које стварају артритис, реума… повећавајући доток крви. За бељу и мекшу кожу добро је повремено се умити чајем од рузмарина. Мирис рузмарина потиче од етеричних уља које садржи ова биљка, а која делују снажно антисептично и успешно се боре против разних врста бактерија, а врло благотворно делује на нашу кожу. Уколико то есенцијално уље разблажимо неким неутралним уљем, рецимо, јојобом или бадемовим, добија се врло квалитетан биљни еликсир за негу зреле коже којој је опао тонус па јој добро дође мало затезања.
Рузмарин, такође, помаже корену косе да ојача и убрзава њен раст. У његовом чају добро је прати ноге, поготово ако смо му додали неколико капи етеричног рузмариновог уља, како би се мање знојиле. Сировина је у индустрији парфема, а у народној медицини је познат као лек против болести јетре, бубрега, срца и реуме. Користан и за особе које имају кардиоваскуларне проблеме, посебно ангину пекторис, и у ту сврху га је најбоље комбиновати с матичњаком, глогом и валеријаном,и од њих припремати чај. Међутим, они који пате од високог крвног притиска морали би врло пажљиво да га употребљавају.
Од биљке рузмарин користе се иглице или сам цвет. Употребљава се и самостално као чај за вене, али и у комбинацији са другим биљкама. Осим чаја, од њега може да се направи купка, тинктура, етерично уље… Ево неколико рецепата које можете применити у сопственој кухињи.
Вино за циркулацију, ракија за варикозне вене
За вино од рузмарина потребна је једна шака листова рузмарина и један литар домаћег црног вина. Рузмарин исећи, убацити у стаклену флашу с вином и чувати седам дана на тамном и сувом месту. Флашу свакодневно у више наврата протресати. Осмог дана мешавину процедити и пити свакодневно по једну ракијску чашицу. Пије се пре доручка или пре ручка. Флаша се чува у фрижидеру. До првих видљивих резултата треба да протекне барем месец дана. Циркулација крви ће бити побољшана, оток на венама ће се смањити а попуцали капилари повући. Ипак, ово није комплетан лек, вино само убрзава излечење. Неопходно је да се вене мажу одговарајућим гелом или кремом.
