И ове године Врањанцима који су ових празничних дана, у раним јутарњим сатима, долазили у Саборни храм Свете Тројице на литургију, замирисала је шећерна вуна њихове суграђанке Сање Дунчић коју им је заједно са алвом, сусамкама, загореткама, лизалицама, лушама понудила на импровизованој тезги. Мало ко прође са својом децом, а да не сврати код Сање. Чести застану да виде како то она овај чудесни слаткиш мота на дрвени штапић. Деца, наравно, усхићено запљескају ручицама када Сања из свог великог прохромског круга почне да мота мирисну слатку вуну. Како вуна на штапићу расте, тако расте и нестрпљење најмлађих и оних који се тако осећају док их неодољив мирис враћа у нека друга времена.
Овим послом Сања се почела бавити када су је лоше животне околности ставиле пред избор како даље. Сетила се човека који је продавао апарат за прављење шећерне вуне, чврсто решена да почне да се бави овим послом како би зарадила новац.
Приликом продаје продавац ми је показао како се на овом апарату прави шећерна вуна. У први мах то је изгледало веома лако, међутим, када сам пробала да то сама урадим видела сам да морам на томе доста да порадим како бих успела на крају да намотам шећерну вуну на штапић – каже Сања.
Да је стварно научила видела је тек када је почео да се тражи штапић више. Убрзо је схватила да мора још даље и дошла је на идеју да крене да прави и свилене бомбоне, загоретке, алву, сусамке…Рецепт за ове старинске посластице усудила се да потражи од једног познатог врањског бомбонџије, али неки рецепти се ипак чувају као тајна. Почела је сама да истражује свуда где је мислила да може да нађе рецепте. И успела је. Наравно и овде је било потребно рада, и доста муке, да се научи како да се добије онај прави укус.
Данас је Сања искусна у овом слатком и захтевном послу, а свему томе сведоче многи који су пробали и враћају се баш ту да поново уживају у Сањиним слаткишима.
Текст и фото: Гордана Настић
