„Свети Георгије убива аждаху“ пре деценију и по за Драгана Т. Зарића био је наговештај нове етапе у животу и почетна тачка с које се убрзо упустио у нешто што назива својом последњом животном авантуром. Тада је овај магистар сликарства, који живи и ради у Канади, купио безмало шест хектара земље између манастира Старо и Ново Хопово, у потесу који се у Иригу назива Циган, с акцентом на последњем слогу, и две године касније засадио винову лозу – племенит коров, како је зове, од које производи вина, али и армањак, једини на Фрушкој гори.
Пише: Зорица Милосављевић
Много тога овог виноградара и винара, власника Винарије „Виноград Хопово“ разликује од других винских посленика. Можда чак и љубав и посвећеност вину, али чињеница да живи хиљадама километара далеко од својих винограда с виноградарском кућицом коју је купио заједно са земљом, и да по пола године проводи у Иригу, бдијући над плодовима племените лозе, а пола у Ванкуверу, где ради у филмској индустрији, чини га јединственим не само на овим, него и на много ширим просторима.
Рајска долина – љубав на први поглед
Каже да је све почело те, 2007. када је као главни координатор сликара радио по позиву на стварању филма „Свети Георгије убива аждаху“, једног од најскупљих филмских остварења до тада и нашег кандидата за Оскара 2009. године. Једног недељног јутра Александар Берчек га је довео до Рајске долине, како је Доситеј Обрадовић описао тај потес у ком се налазе сада његови виногради и, како се то каже, догодила се љубав на први поглед. Одмах се у њему појавила жеља да купи то парче земље и исте године је то и остварио. А онда је 2009. посадио пробране, рећи ће, најбоље сорте које се на свету могу купити и дан-данас: пино ноар (најсупериорнији клонови 777 и 828), мерло (клонови 181, 343 и 347), каберне совињон (169, 191 и 337) и сорте које су у Гаскоњи дозвољене за производњу армањака – фол бланш, ињи блан или уни блан, коломбар, кларет де гаскоњ. С нешто мало, како вели, с око осамсто чокота мускат фронтињана, као и извесну количину каберне франа, почастио је иришку земљу тада.
– На Ђурђевдан сам засадио и, ево, тамбурам још увек – каже Драган, кога први пут сретох у његовом до савршенства одржаваном винограду пре једанаест година, на почетку виноградарске каријере. – Моја последња авантура још увек траје. Ништа се није променило протоком времена. Једино сам имао проблема с трговцима вина. Сви би хтели леба преко погаче. Али, добро је, не жалим се. Сада имам самостално регистровану винарију „Винград Хопово“. Регистровао сам и дестилерију под истим именом. Да продаја иде мало боље, не бих се враћао у Канаду. Производим неколико вина: розе се зове „Први пољубац“, бело вино носи име по мојој крсној слави „Јоаким и Ана“, мерло сам назвао „Јутро“, пино ноар „Подне“, „Ноћ светог Трифуна“ је каберне совињон, а правим и бермет. Армањак сам назвао „Теодор“, по мом оцу.
Армањак, иначе, сматрају престижним пићем и симболом истанчаног укуса. О томе како се нашао у палети Зарићевих продукта од винове лозе, постоји занимљива прича.
Вина као радови великих уметника
– Једне године, пре но што ћу засадити виноград, купим жени за рођендан посебну боцу армањака, из 1960. године, када ми је она рођена, и то за цену од 300 долара. Међутим, пробам га ја и допадне ми се. Попијем га, али три дана после каже жена мени: „Срам те било, Драгане, мени си поклон купио, а сâм си га попио“. Сетио сам се тога и те своје себичности када сам купио земљу. На једној падини редови су позиционирани исток-запад и одлучим да се искупим, и ту засадим сорте за производњу армањака – објашњава разлоге за производњу тог аристократског пића, чији укус из прве боце коју је пробао још увек памти.
Његов армањак пробали су ове године и државници баклканских земаља на Првом међународном сајму вина „Винска визија отвореног Балкана“ у Београду. На то пиће изузетно је поносан, али ништа мање ни на вина. Додаје да су наша вина из године у годину све боља.
– Само је питање да ли производиш вина за брзу употребу, да ли се улагујеш купцу, или производиш вина као што то ја радим – за дуго одлежавање којима треба и неколико сати да се декантирају – напомиње.
За њега и његово винско стваралаштво новинар и одличан познавалац винског света Петар Самарџија недавно је написао: „Нисам никада видео ниједну његову слику, али његов рад с лозом пратим од краја прве деценије овог века и усуђујем се да кажем да је он прави уметник. Из сваке бербе, без обзира на то какву нам је природа дала, извлачи максимум, не дозвољава да му ишта од грожђа побегне. Његова вина препознатљива су и без етикете, као и радови великих уметника који се не морају потписивати: лични стил их чини познатим и непоновљивим. У Зарићевом случају ради се о сретном споју босанске мудрости и светске учености.“
Није потребно питати, само поглед довољан је да се закључи да је свој сликарски дар употребио за дизајнирање етикета. Каже да му је сликарство од велике помоћи и у производњи вина, у коју је ушао, али у аматерском смислу, у Канади. На предлог кућепазитеља, извесног Марковића који је знао да дође у Зарићев атеље у Ванкуверу, на чашицу разговора, а потом и вина које је сâм доносио, Драган је 2005. почео да од купљеног грожђа у гаражним условима производи божанско пиће.
– До те године о вину нисам пуно размишљао. Међутим, када сам ушао у све то, требало је пуно учења, читања, студирања… Имам две књиге које сам неколико пута прочитао и права је штета што нису преведене на српски језик. Моја Библија је „Енологија и микробиологија“ Паскала Риберо – Гајона – додаје.
У далеку земљу Канаду отишао је деведесетих са супругом Џенитом и сином Владимиром, не од драгости, што би наш народ рекао. Ратне (не)прилике нагнале су га на тој корак, па се из Бијељине, уз помоћ пријатеља Давида Албахарија, одселио у Канаду. Тамо је убрзо постао члан Уније филмских радника и почео да ради као сценски уметник, учествујући у настанку на десетине светских филмова. Завршио је Ликовну академију у Београду, а потом и постдипломске студије у класи Раденка Мишчевића. Одбио је место асистента на Академији и вратио се у Бијељину, одакле је и дошао у главни град Србије на школовање. Пре исељења у Канаду, у Бијељини је био један од оснивача и директора галерије „Миленко Атанацковић“. На питање да ли се покајао што се отиснуо у винску авантуру која је, без дилеме, специфичнија и захтевнија од оних коју живе други виноградари, без размишљања кратко одговара: „Никад“.
Необичан ритам живота
Од садње винограда живот Драгана Зарића има необичан ритам. Отприлике прву половину године проводи у Ванкуверу, а од августа, мада је ове године дошао у јулу, па све док слатке гроздове не претвори у вино, у Иригу. Док је у Канади онлајн обрађује виноград. Локални радници по његовим упутствима и у контакту преко телефона обављају све радње у винограду, док се он не појави. Када је у Канади, ради као сценски уметник, а кад нема посла, у свом атељеу слика.
