Гљива сламнатица (Stropharia rugosoanulata) није честа у природи, па многи за њу нису ни чули, а још мање је оних који су је пробали. Углавном расте на стрништима. У западној Европи, посебно Немачкој, веома је популарна због специфичног укуса, где се као и у Француској, Северној и Јужној Америци, али и у Јапану, успешно гаји.
Предност приликом узгајања сламнатице у односу на остале врсте је у томе што се подлога на којој расте не мора пастеризовати. Она расте на слами која мора бити сува, златножута и пријатног мириса. Гаји се на отвореном, у башти или воћњаку, али и у гајилишту, на балама сламе без покривке, али и с покривком, као шампињони.
За узгој сламнатице без покривке треба користити бале добро набијене сламе и намакати их у води док не утроструче тежину. Затим се постављају на решетку да би се оцедиле и распоређују на стално место. Веома је важно да слама буде у контакту са земљом. За инокулацију се користи мицелија на подлози од ситно млевене сламе. Узимају се комадићи величине ораха и убацују у удубљења направљена на слами на сваких двадесетак центиметара с горње и доње стране бале. За то се утроши пола литра мицелије. Затим се рупе затварају утискивањем сламе руком и супстрат се повремено орошава, а ако се налази на отвореном треба их заштитити од јаког сунца и преобилних, јаких падавина.
Ако се сламнатица гаји као шампињони с покривком, неопходно је направити калупе, као клијалишта за поврће. У њих се растресе навлажена слама у слоју од двадесетак центиметара и добро сабије. Обично се за квадратни метар гредице употреби једна бала сламе. Инокулација се обавља тако што се мицелија умеће на размаку 20 са 20 центиметара (за квадратни метар утроши се непун литар). На ту мицелију наноси се слој сламе дебљине десетак центиметара, све се добро сабије и покрије ПВЦ фолијом да би се сачувала влага. Тако се могу гајити сламнатице испод надстрешнице или у шупи. Међутим, најбољи се резултати постижу гајењем у подруму.
Кад се инкубација заврши (обично траје два месеца), наноси се растресита покривка пХ вредности 5,5–6. Обично се меша са баштенском земљом у размери 1:1. Затим се добро залива да буде мокра, али не блатњава, па поново покрива фолијом, која се скида десетак дана касније када се очекују и прве сламнатице. Оптимална температура за плодоношење је од 20 до 25 степени.
Шеширићи се беру кад руб почне да се одваја од дршке, али пре него што се отворе, јер су тада најукусније. Миришу на роткву и могу се јести свеже као салата. Укусне су и када се кувају, пеку на роштиљу, динстају, додају преливима за печење. Могу се и маринирати. Пошто старији примерци имају јачи укус, суше се и мељу, па користе као зачин.
Ове гљиве плодоносе у таласима који се јављау сваких десетак дана. Бале не треба померати ни када се супстрат исцрпи, јер ће печурке наставити да се појављују у круговима.
Д. Радивојац
Добро јутро број 543 – Јул 2017.
