На малим пољопривредним газдинствима воће које се узгаја на окућницама и викендицима углавном заврши прерадом у ракију, мањи део за зимницу, а најмањи део се потроши у свежем стању. С тим у вези произвођачи би требало да више обрате пажњу на сортимент воћа који узгајају, и да предност дају сортама воћа које обезбеђују квалитетнију ракију. Код нас су, из неког разлога, увек више заступљене стоне сорте воћа, са крупнијим и атрактивнијим плодовима и већим приносима, које су осетљивије на болести, и дају ракију углавном лошијег квалитета.
Типичан пример је шљива. Пре се бирају крупноплодне стоне сорте као што је „стенли”, „чачанска лепотица” итд, а занемарује наш локални генотип шљиве зване „итебејска”, чији су потенцијали за прераду у ракију и џемове неупоредиво већи и бољи у односу на стандардне стоне сорте данас.
Разлог одбацивања произвођачи наводе ситнији плод, касније ступање на род, брзопропадљиви плодови, тржишно неатрактивна сорта итд.
Међутим, за викендаше и мање засаде је идеална јер не захтева висок ниво агротехнике. Нека операција неге може и да се „прескочи”, много је отпорнија на болести и штеточине, калемљењем може брзо ступити на пуну родност и поседује, оно што је најважније за мало газдинство, количину и квалитет за прераду у разне производе.
Свака воћна врста има свог сортног представника као синоним квалитета за прераду у ракију и остало. Некада се стони и прерађивачки квалитет спајају као нпр. код крушке „виљамовка”. За кајсију је важна висока родност и отпорност на мраз, па је старе сорте заменила углавном „новосадска родна” код нас, али она ни приближно нема квалитет за прераду у ракију каква има „кечкеметска ружа”, које још увек има у региону око Суботице. Дуња има мали број сорти, што је допринело да се очува и одржи сорта „лесковачка” са најбољим особинама за прераду код нас и у свету. Неповољност код ње је што је угрожава бактериозна пламењача, и тиме захтева изузетно висок степен посвећености у гајењу.
Код јабуке је најповољнија ситуација у смислу квалитета за прераду, али и ту треба отворити „царство” аутохтоних и старих сорти јабука, са добром отпорношћу на болести и неповољне климатске чиниоце. Поред произвођача који директно одабирају сортимент воћа који ће гајити, исти такав утицај имају и расадници воћног садног материјала и својом понудом утичу на избор или „не избор” одређене сорте за гајење. Требало би добро промислити око избора сорти за гајење, јер касније се таква грешка тешко исправља, а произвођачи сами треба да сагледају како ће употребљавати плодове воћа и у складу са тим да се руководе у избору сортимента.
Пише: Милинко Синђић, ПСС Зрењанин
