Насловна ТЕМЕ ЗДРАВА ХРАНА СТАРЕ СОРТЕ КРУШАКА: Аутохтоно воће дели судбину села

СТАРЕ СОРТЕ КРУШАКА: Аутохтоно воће дели судбину села

Ретки примерци могу се наћи у домаћинствима која се не баве интензивном воћарском производњом, већ живе и раде на традиционалан начин. Зачуђујуће је да стабла стара и по више деценија и даље одлично рађају без икакве хемијске заштите и неге.

6810
Јерибасма

Нестајањем села, неминовно нестаје и аутохтоно воће. Исту судбину деле и  старе сорте крушака, које ретко ко калеми и расађује. Ретки примерци могу се наћи у домаћинствима која се не баве интензивном воћарском производњом, већ живе и раде на традиционалан начин. Понеко је из носталгије и поштовања према прецима сачувао стабла крушака које су посадиле претходне генерације или је на купљеним запуштеним сеоским имањима затекао ово аутохтоно воће. Зачуђујуће је да сви истичу како стабла стара и по више деценија и даље одлично рађају, без икакве хемијске заштите и неге.   

Међу старим, скоро несталим и заборављеним сортама крушака, на десетине има називе за које многи од нас никада нису ни чули. Списак имена је сада само сведочанство како је Србија била богата аутохтоним сортама.

А на списку се истичу јагодарка (ранчица), видовача, јечмењача (јаковка),  петровка (петровчица), илињача, мирисавка, лубеничарка, сијерак (сијерковача), медунак, стамболка, округлица, месњача, јарац, такиша (такуша), караманка, базва (батва), јерибасма (водењача, пљускача), калуђерка, тепавац, михољача, зимњача (озимак), лончара, кантаруша (арапка), овчара, туршијара…

Нека овај текст буде  опомена и сугестија онима који планирају да се врате на село или су већ тамо, да засаде бар једну од  старих сорти, сачувају их од заборава и уживају у њиховим сласним, непрсканим плодовима.

Јерибасма  – Стара српска сорта крушке, чијем су имену кумовали Турци, гаји се код нас већ шест векова. У преводу њено име значи водењача или пљускача. У Србији може да се нађе још понеко стабло, а карактеристично за њу је да је веома дуговечна и опстаје по 200 до 300 година. Даје крупни плод жуте боје, који пршти и цури кад се начне, те често кажу да се та крушка више пије него једе. Киселкастог је и освежавајућег укуса. Поједини стручњаци из европских института покушавали су да створе хибридно семе јерибасме, али домаћи водењак се није дао.

Туршијара  – Туршијара или сланопађа је домаћа стара сорта крушке која сазрева крајем октобра. Веома је бујна, касно почиње са плодоношењем, али рађа обилно и редовно. Плод је правилног крушкастог облика, а препознаје се по доњем делу који је храпаво смеђе боје. То је сорта веома богата танинима и пектинима. Месо јој је чврсто, слатко и бело. Користи се за туршију, па је због тога и добила то име, може да траје током целе зиме, а преврели сок из туршије користи се као воћно сирће.

Туршијару на свом имању имају Жижа и Иван Ивановић из села Грабовица подно Рудника.

-Те крушке је засадио још мој свекар. Претпостављамо да је то било између два светска рата. Рађају сваке године. Бавимо се сеоским туризмом и углавном нам долазе странци. Остављамо их на столу убране и тек када их пробају, одушевљено слушају причу о крушкама чија су стабла стара скоро један век. Подразумева се да су непрскане – каже Жижа.

Туршијара

Овчарка – Ова сорта крушке је непознатог порекла. Најчешће се може видети на падинама Гоча. Сазрева почетком септембра и плодови могу да се чувају до касне зиме. Плод има дебелу зеленожуту покожицу, а са сунчане стране је црвене боје.

Овчарка

Калуђерка – Калуђерка је француска сорта, веома распрострањена, поготову у старијим засадима. Сазрева у октобру. Изузетне је родности и скромних услова за гајење. На ову сорту, која се дуго гаји у Србији, посебно је поносан Дарјуш Самии, пореклом Иранац, који је наследио имање у Тополи по мајчиној линији.

-Имам осам стабаала старе сорте крушке калуђерке, од које печем ракију. Деда је 1939. године засадио те крушке и оне нам сада годишње рађају око 150 килограма по стаблу. Од крушке годишње испечем око 20  казана ракије. Усвојио сам технику и технологију прављења ракије од људи који су се тиме бавили у прошлом веку, пре свега у старом казану, кованом и без мешалице. Овакав рад захтева мало вештине. Када се затвори казан чекамо крај процеса, нема никаквих успутних интервенција. Печем ракију од воћа које није затровано прскањем, на стари начин, старом технологијом и задовољан сам коментарима купаца. Довољно ми је то што је моја ракија нашла своје место и на Опленачкој берби, у веома јакој конкуренцији – поносан је Самии.

Не намерава да посече дедине калуђерке, које још увек добро рађају. Излишно је помислити да их прска. Каже да оне опстају саме, без помоћи људи.

Калуђерка

Караманка – Ову крушку више препознајемо из народне песме „Дуње ранке, крушке караманке“ него што знамо како тачно  изгледају караманке, какав  им је укус, да ли су слатке или горке. Наша земља је богата великим бројем старих аутохтоних сорти воћа које су се овде гајиле од прадавних времена. Међу крушкама, поред старе лубеничарке (бостанке), наш народ највише је садио стару добру караманку. Она је посебна сорта, веома старог порекла. Историја каже да је у Србију стигла из Мале Азије, из града Карамана, по ком је и добила име. Разлог због чега је караманка толико распрострањена је то што  је скоро имуна на болести, мразеве и сушу, топлотне ударе и врућ ветар. Није јој потребна хемијска заштита, а цветни пупољци измрзавају тек на минус 25,5  степени.

Караманка

Такиша – Такиша, а зову је и такуша, стара је сорта непознатог порекла. У нашој земљи спорадично се гаји, претежно у западној Србији, али је има доста у забранима и шумама. Причу о овој старој сорти испричао нам је Станимир Минић из Доње Трепче код Чачка, који пече ракију од скоро свих врста воћа, али му је такиша омиљена. Код њега смо и имали прилику да фотографишемо такишу и гњилом стању.

-На падинама Гоча има доста такише, али и на обронцима Вујна, Буковика и Острвице. Треба је тражити на надморским висинама од 700 до 1.000 метара. Дуговечна је то крушка,  стабла могу да живе и 200 година. И мраз јој скоро не може ништа. Обилно рађа, али нажалост кад нађем стабло у природи често се ражалостим кад видим како плодови  труну на земљи. Плод јој је чиграстог облика и може да се чува највише месец дана, а после тога почиње да гњили. Кажу предања да су такишу користили још Стари Словени и правили од ње чувену водњику. Ја тврдим да је ракија од ње непревазиђеног укуса. Чиста природа у чаши – испричао нам је Станимир Минић.

Такиша

Јагодарка – Назив је највероватније добила по томе што се бере у време када стижу јагоде, а некада је расла на скоро сваком имању. Данас се по које стабло може наћи у околини Чачка, Пожеге, Ужица. Добро рађа и има ситан, округласт плод, с карактеристичном дугом петељком. Покожица је глатка, сјајна, зеленкастожута, а месо беличасто, меко, полусочно и слатконакисело.

Јагодарка

Б.Н.

Добро јутро број 570 – Октобар 2019.