Пише: Биљана Ненковић
Миодраг Јевтић Дракче из Свилајнца власник је највећег опанка на свету. Иако комисија Гиниса никада није дошла да верификује његов рекорд, то га не брине, јер га је више направио као омаж породичном занату, који је хранио и храни генерације. Традиција израде опанака у овој фамилији дуга је 70 година и наставља се, јер је опанчарску радњу преузео унук.
Дракчетов опанак дугачак је више од шест, а широк један метар. Направио га је пре више од десет година. Опанак представља врхунац мајсторства старог опанчара Миодрага, који и у деведесетој години с поносом представља своју необичну обућу. Израда највећег опанка трајала је месец и по дана, а најтеже је било направити калуп за ђон.
Унук Микица наставио породичну традицију
-Чуо сам тада да су Кинези направили ципелу од пет метара, па сам решио да направим опанак од шест метара, да буде мало већи. Обим чарапе 7,5 метара. Према конфекцијским параметрима, опанак је број 909, требало би да га обује човек висок неколико метара. Пошто таквог нема на свету, у опанку наша породица пије кафу и чита новине – прича овај стари опанчар.
Његов унук Микица Димитријевић, такође опанчар, који је наставио породичну традицију, објашњава још детаљније поступак и каже да је само за ђон утрошено укупно седам говеђих кожа и приде за преплет, премет и заплет са стране. Деда Дракче додаје још понешто о својој богатој каријери.
– Не знам колико сам опанака направио за живота, хиљаде и хиљаде. Био сам и оснивач задруге, а радио сам и у оближњем Марковцу, правио сам опанке за једну београдску фирму и ту је цело Поморавље радило. Било је ту много опанчара, и младих, и старих, а ја сам водио тај посао и правили смо неколико стотина пари дневно – сећа се.
У њиховој радњи праве класичан српски опанак од говеђе, свињске и козје коже. Ђон се прави од говеђе коже, шије се свињском, од које је и каишић, а премет и преплет су од козје коже. Најкомпликованији је опанак сарајевско поље.
Највећа ципела на свету
Осим опанка за Гиниса, Дракче је направио и највећу ручно плетену ципелу на свету – број 300. Дуга је два метра, а за њену израду је утрошио 20 квадрата козје и говеђе коже. Рекордере је правио из личног задовољства, али највише опанака прави се за продају. Данас су главни клијенти културно-уметничка друштва, како из Србије, тако и иностранства.
– Зависи из којег краја долазе, и зависи за коју се кореографију, односно игру користе. Тренутно радимо око 25 врста опанака. За мене је најзахтевнији шумадијски опанак, јер за њега треба највише времена. Није најтежи да се уради, али треба баш доста времена. Отишли су из ове радионице опанци свуда по свету: од Америке, Канаде, Европе, Русије, Азије. Чак су отишли и за Јужноафричку Републику и Аустралију – каже Дракчетов унук Микица Димитријевић.
Занимљиво је да, поред бројних домаћих и страних политичара, опанке из Дракчетове радње имају и Дмитриј Медведев, Владимир Путин и Александар Лукашенко, председник Белорусије.
Занатлије опет на цени
Родитељи су га као дванаестогодишњака дали на занат, а када га је завршио, из родног Буровца преселио се у Свилајнац и отворио радњу.
-Занатлије су тада биле на цени. Могуће је да то време опет долази. Моји унуци су се школовали, али су ипак дошли код мене на занат. Схватили су да овде може више да се заради – прича Дракче.
И са својих 86 година зна да припомогне у опанчарској радњи када се нагомилају поруџбине. Признаје да, када је пре више од седам деценија упловио у опанчарске воде, није ни слутио да ће сви његови наследници, укључујући и најмлађег, праунука Стефана, да наставе породичну традицију. Кроз његову радионицу прошли су бројни политичари, нарочито током предизборних кампања, па чак и делегација руске амбасаде. Он им је правио опанке са страначким амблемима.
