Крајем пролећа и почетком лета у нашим шумама расту печурке живописних боја шеширића. Међу најпознатијим су русуле, углавном јестиве и квалитетне, а неке, као голубача, могу се јести и сирове. Према речима Зорана Јандрића из Сомбора, који је недавно био у нашој редакцији, а добар је познавалац гљива, најчешће су голубача, сива голубица, модрикаста и љупка красница.
Голубача (Russula virescens) расте у листопадним шумама, појединачно или у групама. Код младих гљива шеширић је сивозелен и полулоптаст. Касније се рашири и у средини мало улегне. На површини су ситне израслине, сличне крастама. Ако је лето изразито сушно, шеширић испуца по ободу. Листићи су густи, месо бело, пријатног мириса и слаткасто. Дршка је пуна и бела, а понекад и смеђа.
Ова деликатесна печурка може се јести сирова, печена на роштиљу, динстана, али и пуњена месом и сиром. Веома је укусна ако се помеша с другим врстама гљива.
Сива голубица (Russula grisea) расте у групама испод грмља и на рубовима шума. У зависности од станишта, шеширић мења боју. Обично је тамноцрвен, бордо, с примесама жуте боје, а на сеновитим местима је скоро бео са жућкастим мрљама. У почетку је полулоптаст, касније мало улегнут и раширен. Углавном је танак и избразданог руба. Чврста бела дршка достиже висину од око осам центиметара. Месо је бело, квалитетно, без мириса, а веома пријатног укуса. Користи се за припремање разних јела, а како каже Зоран Јандрић, најукуснија је запечена: потребно је килограм гљива, сто грама путера, четири-пет јаја, три децилитра павлаке и кесица пармезана. Динстане гљиве с мало зачина поређају се у ватросталну посуду, па прелију умућеним јајима и павлаком, а затим поспу пармезаном и запеку у рерни. Посебно су укусне с црним хлебом, ротквицама, али и љутим ајваром.
Модрикаста красница (Russula parazurea) се може наћи у влажним листопадним шумама, најчешће испод багрема и граба. Има зеленкастоплав и меснат шеширић, пречника од три до осам центиметара. Повијен је и шири се постепено. Испод кожице месо је бело или сивкастоплаво, брашнасто је и лако пуца. Благог је мириса и укуса. Листићи су густи и слободни, или се лагано спуштају низ дршку. У почетку су беличасти, а касније жућкасти. Иначе, ова гљива расте тек мало изнад земље, односно има малу, ваљкасту дршку, белу или смеђежућкасту, која је пуна док је гљива млада. Може се заменити с неком отровном красницом, па је неопходно опрезно сакупљање.
Љупка красница (Russula amoena) појављује се углавном на киселом земљишту у листопадним и четинарским шумама. Док је млада има лоптаст јаркопурпуран или кармин црвен шеширић с тамним зрнцима. Касније постане широк и улегнут. Танки листићи су бели, а временом постану сивкасти. Месо је бело, а испод кожице шеширића црвенкастољубичасто. Благог је укуса, док мирис подсећа на плодове мора. Дршка је ваљкаста, љубичастоцрвена и нарасте до седам центиметара.
Гљива се може заменити с отровницама исте боје, али треба избегавати гљиве са шеширићима жуте, жутозелене или мало руменкасте боје.
Р.Д.Ј.
