TRAGOM JEDINSTVENE IZLOŽBE U KRAGUJEVCU
Slaže majka u kotaricu čanče sira, kuvana jaja, hleb i slaninu. Preko stavlja tek ispečenu gibanicu od razvijenih kora i sve pokrije čistom krpom, najlepšom koju ima. Pa, zaputi se u njivu da nosi doručak koji će se pojesti ispod bagrema na međi, u hladu. Stigne tačno pred prvi predah od kopanja kukuruza, taman kad se rosa spadne!
Ovo je tek samo jedan fragment seoskog života, koji živi u sećanjima mnogih. Drugi se sećaju kako je deda punio bataru kukuruzom, pa je na jednom ramenu nosio do štale ili tora, ili kako je pred proleće, dok kopni sneg, popravljao prošće. Svim sećanjima je zajedničko pruće. I mnogi drugi predmeti u domaćinstvu bili su napravljeni baš od pruća, a skoro uvek su ih plele spretne ruke domaćina.
Pruće za ograde i kuće, pruće za korpe i crkve
I drevni ljudi su u graditeljstvu koristili materijale koji su im bili pri ruci. Pruće kao prirodni materijal koristio se od pamtiveka, još od prvih staništa napravljenih od soja i prepleta, pa potom oblepljenih zemljom i sa pokrivkom od trave. To je bio motiv muzejskim stručnjacima iz Kragujevca da se kroz izložbu osvrnu na pruće, koje je u znatnoj meri bilo zastupljeno u kućama i na imanjima.
U Narodnom muzeju u Kragujevcu priređena je izložba „Svaki prut ima svoj put”. Autorke su Svetlana Radojković i Nataša Nikolić, etnolozi u tom muzeju. Ovo je, sudeći po predmetima, fotografijama, crtežima i načinu prezentacije graditeljske tradicije, jedinstvena izložba, jer se pre toga niko na taj način nije bavio veštinama i zanatima pletarstva i korparstva. Izložbu je pratio i istoimeni film, koji je na Osmom internacionalnom festivalu turističkog i ekološkog filma u Vrmdži dobio specijalno priznanje za promociju i očuvanje starih zanata.
– U prošlosti su u svakom selu žitelji znali da ispletu bataru za svoje potrebe, dok se danas samo nekolicina starijih bavi izradom ove korpe. Tradicija korišćenja pruća seže u daleku prošlost. Ovaj materijal se koristio ne samo u gradnji, već i za izradu predmeta za svakodnevnu upotrebu, pa i sakralnih objekata. Vešti domaćini i zanatlije su koristili vrbovo, drenovo, jasenovo pruće i divlju lozu da bi opleli kuće, ognjište, ograde, torove, koševe, salaše za kukuruz u klipu. Prućem su se plele pletare. Oblepljene balegom služile su za prenošenje žita sa guvna. Pravili su se manji koševi za zrnastu hranu. Oplitani su i delovi mlekara, sušara za meso ili voće. Prućem su se plele trmke za pčele, vrše za hvatanje riba, lotre za žito u snopovima – kaže Svetlana Radojković, koautor izložbe.
Osim predmeta iz zbirke Narodnog muzeja u Kragujevcu, prikazani su i crteži iz etnografsko-folklorne zbirke Olge Beson koji se čuvaju u Etnografskom institutu SANU i fotografije Petra Ž. Petrovića koje se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu. Izložbu su upotpunili predmeti koji su pronađeni u brojnim selima u Šumadiji. Autorke su obišle Masloševo, Stragare, Ljubičevac, Čumić, Resnik, Veliko Krčmare, Lužnice, Pajazitovo, Kutlovo, Goločelo, Donje Grbice, Dobrovodicu, Žirovnicu, Pajsijević, Čestin, Radmilović, Balosave, Vrbetu, Belušić i Lovce.
Privlačnost autentičnih detalja od prirodnih sirovina
Baloni s rakijom su opletani prućem i nije bilo podruma u kome se nije obreo takav detalj. Radojković navodi da je ograda od prošća jedna od najpoznatijih proizvoda iz narodne gradnje od pruća, koja se ponovo vraća u modu.
– Svaki domaćin na selu je imao prošće oko imanja, jer je želeo da ga omeđi i označi njegove granice. Ograda je pravljena od uspravno pobijenog prošća, koje je potom opletano prućem. To je veština koja je opstala do danas. Retka, ali sačuvana. Osim oronulog plota, niču novi, zahvaljujući razvoju seoskog turizma, u kome domaćini žele autentične detalje – kaže Svetlana.
Centralna Srbija možda nije slučajno odabrana za skupljanje predmeta od pruća, jer su delovi Šumadije jedno od najpovoljnijih područja za uzgoj vrbe i trske. Posebno je pogodno područje Velike Morave, gde se i danas gaji ova značajna sirovina. Pruće za pletenje korpi raste i duž potoka, rečica, jezera i močvara.
– Prirodna sirovina iz okruženja u kome živimo spada u najekonomičniji način korišćenja resursa. Za pletenje korpi u kojima se nosio ručak kopačima i kosačima, korišćeni su rakita, razne vrste vrba, rogoz ili trska. Reč je o biljkama, koje rastu u šumama i na livadama. Osim pruća korišćeni su i lijana pavit, divlji hmelj, zatim kozina trava, koja poput još nekih, ima dugu i savitljivu stabljiku. Plele su se korpe i od kore lipe i šašine. Sve su to prirodni materijali koji su u veštim rukama pretvarani u korisne predmete za domaćinstvo. Veština se prenosila s kolena na koleno i opstajala – dodaje Svetlana.
Oživljava li „Novoplet“ iz Bagrdana?
Na selu se i danas najčešće pronalaze batare. Ima ih u raznim veličinama i služile su za nošenje kukuruza, drva. U njih se brala paprika ili sekao kupus pred zimu, pa se iz njive prenosio do zaprežnih kola. Iznosile su se sa polja bundeve ili se seno iz stoga donosilo do jasala. U manjim su se kupila jaja iz kokošinjca, skupljale pečurke ili povrće iz bašte za ručak. Skoro da nije bilo seljanina koji nije znao za svoje potrebe da isplete bataru.
Ova veština opstala je tokom celog 20. veka, a pojedinci su se vremenom odvažili i živeli samo od tog zanata uz gajenje vrbe. Nakon Drugog svetskog rata počeli su da se organizuju i kursevi za pletarstvo i korparstvo, pa su pojedina sela i živela od toga, umesto od poljoprivrede. U selu Bagrdan, između Rekovca i Jagodine, svojevremeno je radila fabrika „Novoplet“ i opstala sve do raspada bivše Jugoslavije. Za tu fabriku radili su domaćini iz Bagrdana, Miloševa, Račnika, Lovaca, Belušića, Oparića i drugih okolnih sela. Korpari su uglavnom imali svoje zasade pruća.
Nadu da će korparstvo i pletarstvo po ugledu na naše pretke opstati, daje novo rađanje ideje da prirodni materijali i vešte ruke sve više dobijaju na ceni.
Tekst i foto: Biljana Nenković
