Ретко где се у Србији још може наићи на рабаџије. На оне који дрва извлаче коњима или воловима још ређе, поготову нема млађих од 30 година. Подголијски крај чува предања о рабаџијама а од скора, не само предања.
Вихор, Тарзан, Бећар и Звездан – припремају их од раног јутра. Тракторима се у поток код Шашева не може преко 400 метара расквашене земље.
Због стрмог терена, коњи извлаче само пола кубика дрва по тури. Коње воде Ненад и Саша. Још су далеко до тридесете године живота.
„Сви воле да виде коња, али кад пустим коња, кад га изведем, некако се поплаше. Одаљили су се људи од тога. Не знам. Чим су отишли са села, нису остали на селу“, сматра Ненад Петровић, рабаџија из Баљевца.
Код рабаџијског коња најбитније је да слуша команду.
„Све зависи од рабаџије. Свако има своју команду. Сличне су ал нису исте. Ја волим мало крупније коње, неко воли мало ситније. За шуму не ваља много ни крупан, а не ваља много ни ситан. Осредњи“, објашњава рабаџија из Градца, Саша Чоловић.
У овом крају рабаџисало се од памтивека. Мобама, али и за надницу.
„Радило је се… Цео дан ради, узме пет кила пшенице. Раније се рабаџисало са воловима. И свако домаћинство је имало волове. Сад је се, изменила ситуација да нема да се купи кило сира у селу“, каже Мијослав Гољовић из села Лучице.
„Ја сам с тракторима школовао децу, међутим нека велика љубав према коњима, остала је традиција од деде и прадеде. Тако да… Имам сад пар коња и радим и са коњима. Шума, то је последње парче леба у животу, што се каже“, сматра Милан Бељаковић из Побрђа.
У паузама разговарају о куповини нових коња, и о одласку на следећу „Штрапаријаду“. Љубав према коњима и природи донекле им олакшава начин живота који су одабрали. Ујутру ће опет упрегнути коње и сићи у поток по нових 20 кубика.
Извор: РТС
Фото: Freeimages
